Teška ljaga za pravo i pravdu

Milan Karagaća Haški tribunal proglasio je Ramuša Haradinaja nevinim i izrekao mu oslobađajuću presudu, ali je time možda i sebi izrekao tešku osudu, najozbiljnije dovodeći u pitanje svoj kredibilitet i kredibilitet UN kao osnivača. Ovakvom presudom bačena je teško izbrisiva mrlja i devalvirani su fundamentalni principi na kojima pravo i pravda počivaju.
Porazne su tvrdnje da Tužilaštvo nije bilo u mogućnosti i stanju da kompletira materijal i ozbiljno pripremi predmet, da Haško tužilaštvo i Unmik nisu uspeli da pripreme uslove u kojima će se svedoci osećati bezbedno, a da niko nije istražio uzroke smrti nekih svedoka koji se dovode u vezu upravo sa njihovim svedočenjem. Još je poraznije da Tribunal privodi proces kraju i izriče presudu i pored priznanja da Unmik, odnosno UN, nisu u mogućnosti da obezbede svedoke i normalno odvijanje procesa.
Sve ovo pojačava sumnju u nepristrasnost Tribunala i nameće niz pitanja.
Prvo, ako je Kosovo od 1999. pod međunarodnim protektoratom i ako Unmik ima obavezu da sarađuje s Tribunalom, zašto nije to obezbedio? Ne može se i u ovom slučaju krivica pripisivati Srbiji.
Drugo, da li je moguće i logično da se Unmik plašio pretnji Haradinaja i njegovih pristalica, da li je moguće da je dozvolio da se devalvira dignitet UN?
Treće, zar likvidacija svedoka nije bila osnova za pokretanje postupka protiv Haradinaja i za ta dela?
Četvrto, šta je sa odgovornošću privremenih kosovskih institucija u vezi sa saradnjom sa Tribunalom. Da li je neko prozvan?
Sasvim je razumljivo da ovakva presuda i ponašanje UN, Unmika, Haškog tribunala i EU u „slučaju Haradinaj“ izaziva opravdano ogorčenje u Srbiji, jer šamara sve one koji se zalažu za saradnju sa Haškim tribunalom, za procesuiranje svih zločina i, konačno, za pomirenje u regionu.
Državni ponos, pijetet prema žrtvama i principijelni razlozi zahtevaju da Srbija oštro reaguje prema svim relevantnim međunarodnim faktorima. To ni u kom slučaju ne treba da liči na alibi drugima koji su osumnjičeni za ratne zločine, već upravo još eksplicitniji zahtev da se pravda zadovolji, a to znači i preispitivanje ove sramne presude.
Ako je EU stalno tražila izveštaj Karle del Ponte da bi odlučila o nastavku procesa pridruživanja Srbije, najmanje što bi Oli Ren i Havijer Solana sada trebalo da urade jeste da vrlo jasno kažu da Haški tribunal ovakvom presudom devalvira EU i njene napore. Bilo bi politički korektno i da EU preispita nije li prema Srbiji bila malo više stroga nego prema ostalima. Naravno to ne mora, niti treba da kaže otvoreno, ali bi mogla pokazati na delu. Zato je legitimno i politički racionalno da naša vlada i predsednik upute pismo UN, EU, NATO-u, i samom Tribunalu, u kojem će argumentovano izraziti negodovanje te ukazati na političke i druge implikacije koje takvi skandali izazivaju kod naroda. Posebno treba pitati EU zašto nas uslovljava isporukom osumnjičenih ako ih Haški tribunal oslobađa.
U tom smislu treba pozdraviti reagovanje predsednika Tadića i premijera Koštunice, koji s pravom traži od EU da se očituje, a izjava Kristine Galjak je, u najmanju ruku licemerna i prema Srbiji bezobrazna. Slučaj Haradinaj nameće logično pitanje da li je trebalo da oni koji su priznali proglašenu nezavisnost Kosova prethodno, barem iz higijenskih razloga – zbog sebe, svoje države i javnog mnenja – detaljnije sagledaju kakav je odnos kosovskih organa prema zločinima i saradnji s Haškim tribunalom.
Konačno, zašto se i ne zapitati zbog čega na Kosovu nije primenjen isti princip kao u BIH, da oni koji su učestvovali u ratu i na bilo koji način mogu biti sumnjivi u vezi sa zločinima, ne mogu da učestvuju u političkom životu.