Tesla je bio Amerikanac

Nema drugih reči da se to opiše – izgleda da je neverovatan broj visokointeligentnih, uspešnih, svetskih stručnjaka u Beli Svet došao direktno iz Srbije (Tesla, na primer, kojim se ovde busa u velikosrbske grudi, a ako neko pita, i Ajnštajn je u stvari bio Srbin), dok je u Srbiji (po veoma nepouzdanim informacijama) veliki broj ljudi koji su po Mensa skali natprosečno inteligentni – a pri tom i strahovito neobrazovani. Sve vreme, naravno, PISA istraživanja pokazuju kako je nivo edukacije u Srbiji na očajno niskom nivou, dok je populacija generalno nepismena. Skoro pedeset odsto studenata nikada svoje studije ne završi, dok se broj ljudi sa nekakvim stručnim zvanjem iz godine u godinu smanjuje (a njihov broj na birou raste). Čudni neki genijalci, nisu u stanju ni fakultet da završe, a pri tom su i nepismeni, funkcionalno ili potpuno. Curiouser and curiouser, reče Alisa u Zemlji Genijalaca.

Ipak, sa druge strane, kada bacimo pogled na stanje Beogradskog univerziteta i na činjenicu ko tu sve predaje, nije možda ni čudno da se studentu život (pa i studiranje) smuči. Predavači na BU već decenijama shvataju svoju poziciju naopako, misleći da su studenti tu radi njih. U Dalekom Belom Svetu profesori i lektori na fakultetima su na svojim pozicijama radi studenata. Na BU, pak, naopako stanje stvari profesori potvrđuju skoro svakodnevno. Bahato ponašanje prema studentima, nedostatak elementarnog poštovanja i mnoge druge groteskne instance sociopatologije sastavni su deo odnosa profesora prema mladim akademcima. Kada se desi da se – zbog nesposobnosti ogranizacionog dela fakulteta – dva ispita vremenski poklope, student mora da doslovce moli barem jednog od predavača da ispit pomeri. Student u tom slučaju profesoru prilazi pokunjen, spuštenog pogleda, kao kuče sa podvijenim repom, kao da mu se izvinjava što mu je poremećeni sistem dodelio dva ispita u isto vreme, pokušavajući da ga izmoli da mu pomogne. Profesor najčešće kaže, odveć snishodljivo i arogantno: „Kolega, to je vaš problem“. Sve sa obaveznim podsmehom. Da, profesori sa BU često tretiraju svoje studente kao prljave kučiće, kao mala leva smetala koja im ne dozvoljavaju da rade svoj posao. Čini se kao da bi najsrećniji bili kada studenata na fakultetima uopšte ne bi ni bilo. Dešava se i da profesor na ispitu studenta ne pogleda (a kamoli sasluša), i da krene da upisuje sedmicu još dok student odgovara na postavljena pitanja (svratite na FON). To sve ipak važi samo u slučajevima da ispitna pitanja uopšte postoje (svratite na neke katedre Filološkog). A dešava se i da prosto ne obrazloži ocenu (svuda). Na predavanjima, studenti se često plaše da postave dodatna pitanja, jer će im se predavač najverovatnije narugati pred kolegama. Kolege, naravno, neće pomoći, i smejaće se jadnom čoveku zajedno sa „profesorom“ u grotesknoj kombinaciji hetmana i balkanizirane perverzije stokholmskog sindroma. Welcome to BU. Ozbiljnim studentima mogu samo da poručim da ne dozvole da ih pseudoprofesori gaze na fakultetima. Organizujte se. Dignite glas. Protestujte, ali radi nečega za šta valja protestovati. Podsetite ih da su oni tu radi vas, a ne vice versa (naravno, ne pominjite ovu latinsku frazu, najverovatnije je neće razumeti).

Drugi problem zbog kojeg polovina studenata ostaje u kategoriji „večitog“ je činjenica da se na fakultete upisuje ko hoće. Šta reći, sem da nije svako za studije, dok se ovde deca kojima je dosadno upisuju na fakultete jer njihovi roditelji misle da „tako treba“, a i da su baš njihova dečica – genijalci. Na katedrama za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu se tako godinama upisuju đaci čiji je ukupan prosek na prijemnom ispitu oko 60 poena, pa i ispod. Da podsetim – osoba koja na prijemnom ima 60 poena je tokom srednjeg obrazovanja prolazila sa dvojkama i trojkama (i obaveznom peticom iz fizičkog vaspitanja kao nagradom za buduće mlade siledžije, izbacivače, političare i policajce), dok je na prijemnom ispitu nasumice zaokruživala odgovore. Zato je srbistika (čisto primera radi) daleko od nauke, te služi kao košnica/spawning ground za hiperprodukciju mladih naci(onali)sta koji govore „srbski“ i „pišu čirilicom“, ovaj, ćirilicom. Da, to su oni koji su u gimnazijama, kada je bio red za pismeni zadatak pisan latinicom, kukali i kretali da se došaptavaju frazama poput „E, brate, kako se beše ono znaš beše piše „Đ“ latinicom?“ Srbistika je samo jedan primer, naravno. Pogled na katedru istorije na Filozofskom ne otkriva ništa bolju situaciju. I tako dalje, od fakulteta do fakulteta, od katedre do katedre (o privatnim „fakultetima“, Singitrendima i Megadunumima i da ne pričam – tamo individue sa 60 poena postaju najbolji studenti).

Nije svako za studenta, neko mora i u Maxiju da radi. Još manji je broj onih koji bi trebalo da postanu profesori, ali oni ipak poslove dobijaju preko veza i političke podobnosti. Još veća muka čoveka spopadne kada krene da posmatra studente koji protestuju. Razloga – objektivnih razloga – za proteste imaju bezbroj, ali retko kada iko od njih protestuje protiv nečega zbog čega stvarno protestovati treba. Na Filološkom fakultetu su jednom studenti protestovali zbog ispita iz kulturologije, pod izgovorom da „studiraju jezik“, te im „500 strana iz kulturologije nije potrebno“. Petsto strana iz kulturologije je svakome potrebno (kako ne bi mislili da je Srbija centar kosmosa a da su Srbi narod najstariji, kako se i zove jedna knjiga koja je čak i publikovana pa se i prodaje), a pogotovu onima koji studiraju jezik, jedno od najvažnijih obeležja kulture. Jedan moj kolega im je svojevremeno lepo odgovorio, dopisavši na njihov protestni plakat: „Ja seo, naučio, položio i dobio 10“.

Ukratko: ne, Srbija nije zemlja genijalaca. Kamo sreće. Ali jeste zemlja nepismenih i neobrazovanih, zemlja večitih studenata i kvaziprofesora, zemlja u kojoj se ni pismenost niti obrazovanje ne cene, naprotiv. Tesla je bio Amerikanac, jer je morao sa ovih prostora da ode da bi nešto postigao, a Amerika mu je to dozvolila. Fakulteti u Srbiji mu najverovatnije ne bi dali ni poziciju asistenta, te bi najverovatnije morao da radi na trafici (kad bi imao vezu; ne mislite valjda da je taj fantastični posao moguće dobiti „samo tako“, ipak je to čak 20.000 dinara mesečno). Ovde nepismenost divlja, obrazovanje je postala reč sa negativnom konotacijom, a za sve to nikoga nije ni briga. Srbija je daleko od toga da bude „najbolja u regionu“ po inteligenciji (sic!), a kao što je odvajkada znano, oni koji za sebe misle da su najpametniji uglavnom nisu tome ni blizu.

Autor je lingvista i kulturolog, glavni i odgovorni urednik akademskog žurnala Humanicus