Tri loše mogućnosti

Malo je delova, bolje rečeno tačaka, celine društva, koji nisu zahvaćeni tim procesima. To proizvodi bujanje socijalnog nezadovoljstva, ali i apatiju i osećaj besperspektivnosti. Sistem je između već dugotrajnog „crkavanja“ i ponovnog raspadanja, masovna socijalna psihologija – između rezignacije i sve češćih eksplozija raštrkanog socijalnog gneva. Relevantna istraživanja ekonomskih kretanja, poverenja u glavne političke institucije, odnosa prema izvršenim sistemskim promenama (posebno prema efektima privatizacije), vrednosnih orijentacija – pokazuju da navedena kvalifikacija opšteg stanja sadašnje Srbije ima svoju empirijsku zasnovanost.

Upravljačke elite, sagledavane kao celina, usled svog profila i načina regrutacije u njihove redove, nisu na nivou drame koja se zbiva. Jačaju socijalne i mentalne pretpostavke za autoritarnu rekonkvistu. Opada privlačnost demokratije kao političkog sistema i kao vrednosti, rastu „kultura nasilja“, socijalni pesimizam i društvena patologija. Potencijali, pre svega oni ljudski, stručni i inovativni, samo se ponegde oplođuju, uglavnom ostaju blokirani logikom sistema političkog kapitalizma, antagonizacije društva, samoreprodukcije klasa, slojeva, i pre svega upravljačke elite. Ne postoji nikakva ozbiljna strategija društvenog razvoja. Višepartijska oligarhija, i pored unutrašnjeg rata za vlast i privilegije, formira se kao nova politička klasa i gradi simbiozu s nomenklaturnom buržoazijom. Pravog preduzetničkog sloja jedva da ima. Radništvo je razdrobljeno do nivoa da gubi obeležja elementarnog jedinstva kao klase. Siromaštvo obimno, s tendencijom prerastanja u bedu, kada je reč o socijalnom položaju gradskog, seoskog, službeničkog, delom i intelektualnog proletarijata, a posebno velikih skupina nezaposlenih, izbeglica i starih. Korupcija je sistemska i prodrla je gotovo u sve oblasti i na sve nivoe društva.

Prema istraživanju V. Vratuše, 62,5 odsto ispitanih građana Srbije, a prema nalazima S. Mihailovića – njih 70 odsto, nije zadovoljno efektima privatizacije. Može se zaključiti da je ona ostvarivana nasuprot izrazito većinskoj volji i interesima ubedljive većine građana, metodom „obrnutog boljševizma“, nasiljem odozgo.

Ako se nastave, a pogotovo ako ojačaju sada dominantni trendovi u društvenom biću Srbije, otvaraju se tri mogućnosti, sve tri veoma nepovoljne: dalja oligarhizacija, refeudalizacija i haotizacija vlasti, s efektom nemogućnosti racionalnog vladanja, vazalna demokratura, i treća, najgora – u znaku približavanja šibice barutu.

Srbija je rizično društvo u nizu takvih na prostoru bivšeg real-socijalizma i sveta uopšte. Ne može se isključiti mogućnost da u nekim zemljama s tog prostora koje su zapale u najtežu ekonomsko-socijalnu krizu, dođe do preusmerenja „tranzicije“, tako da se iz primitivnog kapitalizma krene ka delimičnoj obnovi primitivno-autoritarnog socijalizma, kao i da u širem pojasu tih zemalja nastane hibrid državnog kapitalizma i državnog socijalizma te vrste, kao matrica društvenog sklopa. Takođe se ne može isključiti mogućnost izrazito nasilnih, možda i krvavih promena političkih režima i celokupnog sistema u takvim zemljama, kao i istog takvog sprečavanja iole značajnijih promena. Takve mogućnosti imanentne su suštini stanja tih zemalja. Sve je to mnogo teže i gore i od ozbiljne krize.

I na teorijskom i na praktično-političkom planu moraju se problematizovati same osnove „tranzicije“ i potražiti putevi „tranzicije“ iz same „tranzicije“. Inače preti novi i bliski slom. U tom smislu, odgovornost teorijske inteligencije za reviziju i temeljnu rekonstrukciju „tranzicije“, uključujući i napuštanje nekih njenih premisa, polazeći od univerzalnih ljudskih vrednosti – mnogo je veća nego odgovornost upravljačkih elita, koje se prvenstveno rukovode zadobijanjem i zadržavanjem moći i vlasti. Dramatično stanje traži novo mišljenje, sposobnost sinteze onog najboljeg iz neimperijalnog liberalizma i nerepresivnog socijalizma, kao i iz celokupnog civilizacijskog nasleđa, bitno drukčiju politiku i odgovarajuće socijalne aktere. Kako stvari sada stoje, u Srbiji, ali i drugde, moglo bi se reći da ma kakve, i ma kolike razlike bile između teoretičara društva, svi su, ili svi smo, manje-više deca prošlosti, njene računovođe, svesni toga bili ili ne. Ako teorijska misao ne može neposredno da menja svet, može bar da ima funkciju upozorenja, iako ono, najčešće stiče sudbinu vapijućeg glasa u pustinji. Ne samo danas, i ne samo u nas.