Tri palme za „otporaša“ i ribicu

Groteska u vidu video-spota sa glavnom rolom virtuelnog revolucionara i (kako je imala običaj da kaže moja pokojna baba – nadridelije) je upravo takva vrsta incidenta. Bujice najrazličitijih komentara na društvenim mrežama, kao i neuobičajena zaokupljenost čaršije ovom temom jesu dobar indikator za to.

Prihvatajući činjenicu da je ovaj dokazani skandalmajstor i imao zadnju nameru da izazove ovakvu reakciju, ne može da me mimoiđe razmišljanje o stvarnoj svrsi i posledicama i lične doze revoltiranosti na gotovo uvredljivi sadržaj po zdrav razum i integritet.

U ambijentu tipične kalifornijske vile, otporaš se baškari u bazenu i ispijajući koktel poručuje nam „kako u tri lagana koraka da srušimo diktatora’’ sa sve propratnim komentarom, kako je on, maltene iz čiste zajebancije sa svojim drugarima srušio diktatora Miloševića. Pomislih da ni neumrli Miki Vujović, uz Vučelinu asistenciju, ne bi dosegao takve rediteljske visine.

Kako da ne! Baš je to bilo lagano i onako iz rekreacije. Samo još fali jedna kolektivna lobotomija i da se nesrećni akteri u vidu hiljada običnih građana smeste u jedan prijatan ambijent iz filma „Let iznad kukavičijeg gnezda’’. Da je nekim slučajem Peti oktobar zavisio imalo od ovakvih šalabajzera, čvrsto vam stojim da bi Sloba i danas gulio ono svoje kanabe.

Ajde što je ovo dobar penal za sve one hard core pristalice Miloševića i baštinike tekovina osme sednice da potvrde svoje teorije o novom svetskom poretku, teorijama zavere, plaćenicima, raznim ciama, biama i ostalim bakračima. Ni po jada za to, jer su povode za to nalazili i u stvarima za koje je bila potrebna ozbiljnija količina mašte.

Mnogo više tera na razmišljanje plitkost kojom se obrađuju krupni društveni događaji u javnom prostoru i interpretiraju od strane raznoraznih dvorskih luda, koje su našom nesrećom došle na cenu, pa se još i naplatili.

Mučna opoziciona borba još mučnijih devedesetih, za uspostavljanjem minimalnih demokratskih standarda, jeste kratka istorija lutanja, traženja, konflikata, nesposobnosti objedinjavanja, artikulisanja potreba i nezadovoljstva građana sveopštom društvenom krizom i propašću.

Unapred se izvinjavam onima koji to još pamte, ali konsolidacija političkih snaga i priprema za konačan obračun sa tadašnjim režimom počela još tokom zimskih protesta 96/97 i trajala do samog jutra 6. oktobra. Masovno građansko nezadovoljstvo, moralna i materijalna beda i potreba za korenitom promenom bila je osnovna pokretačka snaga i podloga na kojoj je pre svega Zoran Đinđić mukotrpnim radom, energijom i vizijom uspeo da napravi do tada nezapamćen model društvenog otpora i političkog delovanja.

Možda je to za nekog opšte mesto, ali je pošteno reći (ili je i to danas deplasirano), DOS, Otpor, mreža NVO, lokalni mediji, sve su to bili delovi jedinstvenog koncepta društvenog otpora, kreiranog i realizovanog od strane potonjeg prvog demokratskog premijera i nekolicine njegovih bliskih saradnika. Toliko širok kapacitet za najrazličitije vrste političkog aktivizma, otvorio je šansu za sve one koji su imali minimum građanske hrabrosti. Pa volja vam bila da samo šetate, ili da organizujete sa komšijama ili šta već, sinergija je postignuta i imala je za rezultat Peti oktobar, demokratske promene, krstite to kako hoćete. Dakle ne tri lagana, već tri miliona teških koraka, ličnih i kolektivnih strahova, hapšenja, prebijanja, otmica i ubistava nedužnih građana, pojedinačnih sudbina.

Zašto je ovo danas važno? U okolnostima izneverenih očekivanja, očiglednom neuspehu reformi i tranzicije, bedi koja nam ponovo kuca na vrata i kolektivnom pesimizmu koji nas je obuzeo, veoma lako se upada u tipičnu zamku trivijalizacije i pogrešnog tumačenja društvenih kretanja i fenomena. U tome naša zvanična i nezvanična istorija obiluje i produkuje stalno ponavljanje grešaka. Zamagljivanju pogleda i nepodnošljivom pojednostavljivanju verovatno doprinosi i otvaranje prostora za bizarnosti poput narečenog video-spota. Pa još ako na to dodamo i naivno verovanje o nepodnošljivoj lakoći eksport-import revolucija i korporativnim profi revolucionarima domaće radinosti, koji u formi Čea 21. veka idu u susret svetskoj istoriji, ne ostaje nam ništa drugo do da konstatujemo da se radi o nesrećnoj matrici sumanute ideje o sopstvenoj veličini.

Kao što na nerve idu i one prvoboračke priče Petooktobarskog folklora (kako Žarković onomad reče „gde si ti bio petog oktobra kad sam ja poginuo’’), tako je iritirajuće obesmišljavanje i banalizacija istog, uprkos revoltu i osećanju prevarenosti koju nosimo u sebi i makar to bilo izrečeno od najobičnijeg klipana.

Što se momaka koji su uspeli da se unovče tiče, nemam ništa protiv, nek prave kompjuterske igrice, prodaju knjige i praktikume o revolucijama. Uostalom tolike knjige i recepti za dijete kako da smršate za tri dana 20 kilograma su prodate u milionskim primercima, a debelih je sve više. Površnosti i prodaje magle će biti dok je sveta i veka.

Nego se setih na kraju one priče o nesrećnom glumcu iz Staljinove ere SSSR, kome je dodeljena uloga Lenjina, koji zbog važnosti zadatka i pritiska istorijske uloge, ostaje do kraja života u toj ulozi, verujući da je zapravo Lenjin.