U iščekivanju trećeg talasa

Nedavno je u Beogradu održana i regionalna konferencija: Rodna ravnopravnost i pridruživanje EU (Danas, 20-21. decembar). Na konferenciji su napori Srbije dobili i sasvim konkretnu podršku, kako predstavnika državnih tela zemalja iz regiona koje su postale deo EU (Mađarska, Rumunija, Bugarska), tako i onih koji su krenuli iz istog ili sličnog zakonodavnog okvira ka istoj legislativi, ali su u međuvremenu zaboravili koliko su isti (Bosna i Hercegovina, Makedonija, Albanija). Razgovaralo se vrlo prijateljski. Svi ekspozei imali su iste predloške: CEDAW konvenciju UN o zabrani svih oblika diskriminacije žena, Pekinšku deklaraciju, deklaracije, sporazume i direktive OUN, Saveta Evrope, Međunarodne organizacije rada i dokumente EU i isti cilj.

Prema onome što se čulo od eminentnih eksperata međunarodnih organizacija, Delegacije Evropske komisije, Evropske mreže za rodno budžetiranje i Ambasade Norveške, put Srbije na planu dosezanja rodne ravnopravnosti je zapažen i pohvaljen. Ima razloga za zadovoljstvo, posebno kad se ima u vidu da je na ovom putu Srbija dobila i značajna sredstva od Vlade Norveške, uz stručnu i tehničku podršku UNDP-a, s kojima će moći mnogo da uradi na podizanju svesti i eliminaciji nasilja nad ženama i decom.

Pre trideset godina, kad su se na prostoru SFRJ neke žene i muškarci prvi put nakon Drugog svetskog rata usudili da progovore o položaju žena u društvu van institucionalizovanog sistema društvene komunikacije, o ovakvom razvoju legislative u korist žena moglo se samo maštati. Postoji li veza između tog prvog trapavog stavljanja pod znak pitanja prihvaćene dogme o ravnopravnosti polova i uvođenja institucionalnih mehanizama rodne ravnopravnosti? Postoji. Ta veza je čak sasvim direktna. Autorke pojmovnika rodne ravnopravnosti su feministkinje drugog talasa feminizma. To su iste one žene koje su srpske, ali i albanske, hrvatske, slovenačke, bosanske, makedonske feministkinje uključivale u međunarodne konferencije, čak i kad je SRJ bila pod sankcijama. Njima je bilo važno da čuju naša ženska iskustva i zahteve. Rodna ravnopravnost u evropskoj agendi je i plod ovdašnjih feministkinja.

Ne treba zaboraviti da su na ovom tlu postojali autentični feministički pokret između dva svetska rata i Antifašistički front žena tokom i nakon Drugog svetskog rata, da su afežejke mnogo radile, vladale situacijom na terenu, a ipak bile skrajnute i to onda kad se činilo da legislativa prati borbu feministkinja prvog talasa (pravo glasa, jednakost muškaraca i žena pred zakonima…). Uljuljkivanje i marginalizacija ženskog pokreta uvek počinju pričom da su ciljevi dosegnuti.

Feministkinjama prvog talasa i afežejkama krila je srezala omnipotentna partijska država. Feministkinjama drugog talasa nad glavom su Damoklov mačtržišta, bespoštedne partijske borbe za vlast, sveprisutni patrijarhat i nepoznanica nove birokratije koja se rađa. Umesto malih grupa žilavih feministkinja, koje su vlastite ideje finansirale iz vlastitih džepova, nastale su nevladine ženske organizacije koje opstaju na budžetskim linijama, delaju sledeći prioritete sponzora, predstavljaju konkurenciju jedna drugoj… Dobro je da je feminizam postao i profesionalna kvalifikacija, da od toga desetine žena mogu da žive. Dobro je da nam država ne sledi patrijarhalne kodove i ne vraća nas u srednji vek. Ali, nedostaje nam energija utopijskog pokreta koju su i prvi i drugi talas feminizma doneli. Treći će valjda izmaštati neke nove žene. One u maršu na državne institucije ne smeju zaboraviti da je ženski pokret nezamenljiv korektiv. Ženski pokret je garancija da se u državnim institucijama rodne ravnopravnosti feminističke ideje neće zagubiti i prestati da komuniciraju sa ženama čija iskustva čine društveno vidljivim i time osnovom drugačije rodno utemeljene politike.