Ovih dana slušam i gledam emisije o pokojnom patrijarhu Pavlu, laka mu zemlja, pa se pitam, da li smo morali da sačekamo da umre da biste nam tek onda omogućili da do nas dođu njegove reči mudrosti. Da smo sa televizije, radija i iz novina poslednjih deset godina mogli da čujemo i čitamo te njegove reči barem upola koliko se govorilo o „Velikom bratu“, „Farmi“, o svađama političara, uspesima tenisera, košarkaša, fudbalera, o svakojakim nagradnim igrama, kvizovima, možda bi danas naša stvarnost bila bar malo bolja za sve nas.
Ili možda mislite da takvim mislima i rečima treba da se bave samo crkva i patrijarh, mi i vi ne? Da takvim rečima nema mesta u svakodnevnom programu i na stranicama dnevnih listova? Da mi i vi treba svesrdno da navijamo, glasamo ko će biti izbačen iz „kuće“, slušamo političke govore i svađe iz Skupštine Srbije, da više verujemo da na nebu odzvanjaju reči poput onih koje je patrijarh Pavle celoga života izgovarao, nego one koje dolaze sa televizije, sa radija i iz novina, vi volite da kažete iz medija. Želim da u to verujem, i siguran sam da pre svega treba biti Čovek pa tek onda sve ostalo. Ako smo ljudi, sve ostalo dođe po svom prirodnom redu, spontano, bez napora, jer ljudskost je prirodno stanje stvari. Nečovečnost se proizvodi, pothranjuje.
Da li naše medije treba da molimo za ovakve reči? Da li treba moliti za vazduh i vodu, za zrake sunca? Zašto reči patrijarha Pavla ne bi bile naša svakodnevica, politika, naš nacionalni program? Hoćemo li samo na rečima i samo nekoliko dana po njegovom upokojenju, biti svesni njegovog dela, a kada prođu dani žalosti, ponovo po starom? Kojim ćemo činom i kojim delima pokazati da smo razumeli sve što nam je govorio? Hoćemo li mu poštu odati dugim redovima u mimohodu pored njegovog odra, a u srcu ostati isti?
Verujem da patrijarh Pavle nikada ne bi pristao na takvo odavanje pošte. Želimo li mu odati dostojnu poštu, uradimo ono što je od nas tražio:
„Budimo ljudi iako smo Srbi“.
I šta sada, kako ćemo dalje? Da li ćemo se vratiti mislima koje nas odvraćaju od ljudskih vrednosti ili ćemo njegove reči usaditi duboko u naša bića i obećati da ćemo pokušati da budemo ljudi? Da li je to toliko teško?
Koliko treba da čekamo i ko to treba da umre da bismo ponovo čuli ovakve reči i mudru pouku koju slušamo poslednja tri dana? Hoćemo li vazdan čekati da se neko drugi umesto nas žrtvuje? Ne odlažimo ono što nas sve čeka, pokušajmo da budemo ljudi, setimo se reči mudrosti i upamtimo ih da nas više niko na njih ne podseća.
A vi, dajte nam što više takvih reči, i ovih i narednih dana i uvek.
Reči ljubavi, mudre, blage, bez krvi i mržnje.
Takve, razumećemo ih sve do jedne.
Aleksandar-Saša Popović, čitalac
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
