Um bez dobrote je zlo: Lični stav Radiše Dragićevića 1Foto: Lična arhiva

Uvaženi Vladeta Jerotić je rekao u TV emisiji da je od Patrijarha Pavla čuo da um i dobrota treba da uvek idu zajedno – da um bez dobrote preraste u zlo, a dobrota bez uma u glupost. Ne znam da li je taj iskaz počivšeg Patrijarha, poslednjeg kome je vera bila vrednija od večere, bio životni nauk ili prenos pročitanog, ali sa kolena na koleno, ako hoćemo da očuvamo zdrave naraštaje, treba prenositi ovakve poruke.

Um je u najvećem tvorba bića, njegov nedeljivi deo, mnogo značajniji od fizičkog koji mu služi kao potpora i izvršilac. Mnogi se neće složiti sa tvrdnjom da je um utelovljen samo u humanoidnim bićima (ljudima) – um je u svakom biću (u manjoj ili većoj meri) koje diše pod nebom, čemu svedoče ne samo oni sa životima u prirodnom okruženju već i oni koji u skučenosti urbanog smeštaja makar nađu mesta za kućnog ljubimca. Život sa njima i uz njih uverava nas u njihova emocionalna stanja, u njihov razum i rasuđivanje (neko će to nazvati instinktima). U njima, nehumanoidnim bićima, raspoznajemo radosti i tuge, strahove i nade – moj mačak ima snove u kojima reaguje stresno; nepogrešivo oseti jutro u kome ćemo putovati i sakrije se, te smo uvek u kašnjenju sa polascima.

U njima, tim stvorovima, u njihovim malim umovima, utkana je iskonska dobrota, koju ne iskazuju samo maženjem oko nogu ili lizanjem ruke i obraza. Dobrota se prepoznaje u svakom njihovom gestu, u svakom pogledu koji vam upute. Zlo, za koga mislite da to jeste, zlo u nekim predatorima (pa i mačka je zlo za miša) jeste samo činjenica postojanja lanca ishrane. Nema mačka koji miševe gomila u ostavi, nema vuka koji tamani divljač na način što ih mnogobrojne odvlači i skladišti u jamu; nema predatora koji uzima više od potrebnog za život. Jednostavno, njima je urođen osećaj preke potrebe, utelovljen osećaj mere.

Samo mi, navodno viša bića – odnosno, neki od nas – izgubili smo pojam o meri. U svojoj pohlepi i nezasitosti, kroz istoriju i razvoj, uzdigli smo se visoko, najviše na lestvici življenja – zaboravili na empatiju, samilost, milosrđe, pa gazimo ne samo zakone koje je propisala priroda već i one koje smo ustanovili kao društvo, kao država, kao činilac postojećeg sveta i njegovog poretka.

„Zašto je to tako, dok se cela Grčka nalazi pod istim nebom i svi Grci se vaspitavaju slično, mi svi imamo karaktere različite konstitucije“- pitao se Teofrast, Aristotelov učenik, u staroj Grčkoj, pokušavajući da razume i pojasni stvari, ne sluteći da će se to pitanje i posle dvadeset četiri veka postavljati sa još većom upitanošću u današnjoj Srbiji.

Tako se, u ovom društvu – od umirućih seoca, do urbanih centara koji (nekontrolisano, poput kancera) ubrzano rastu i razvijaju se – polako i čvrsto utemeljila neobrazovana, nehumanizovana, neobuzdana i veoma opasna (sme li se reći i zločinačka) kasta koja sem ličnog ćara u sopstvenom bivstvu ne vidi nikakav drugi interes ni značaj, ni druge oko sebe. Gotovo bez izuzetaka, od najmanjih funkcija, do one najviše, njihove barjaktare (pored nenaučenosti) karakteriše nedostatak poslovno-zdravstvene sposobnosti za poslove koji su im namenjeni – Mića Grčić (koji sada „radi nešto drugo“) je samo eklatantan primer, a šteta učinjena njime je samo jedan od sabiraka u zbiru ne stotina nego hiljada takvih koji u konačnom zbiru daju rezultat za koji postoji samo jedno čitanje: KATASTROFA. Naravno, najveći sabirak je prepoznat, najveći sabirak je imenovan, mada ga profesor Bakić determiniše kao Nepomenika; njegov doprinos ukupnom tragičnom zbiru je i najveći.

Uprkos tome, njegova postojanost gotovo da postaje neupitna. O njega se, kao more o hridi, lome penušavi talasi koji se (kao po pravilu) na kraju pretvore u mirnu pučinu, kao što to i ovoga puta, uprkos nekim negacijama, biva. Nije naknadna pamet, ali sam u danu kada je za moderatora postavljen Smiljan Banjac napisao kako se će protesti završiti.

I ako Ovo uopšte bude zapisano u istoriji za buduća pokolenja, biće samo kao primer pogrešne i nepromišljene, odnarođene vladavine čije su posledice teže od okupacionih, i ne znam hoće li se naći tumač koji će objasniti i pojavu i trajanje Ovoga (i nas, ovakve u šta smo pretvoreni).

Još je stari Hipokrat govorio o takvim osobama determinišući ih kao holerike – osobe bez promišljaja, najčeće impuslisvnih reakcija, osećaja koji bivaju jasno izraženi u govoru, gestovima i mimici, najčešće plahovite i naprasite, sklone brzim emocionalnim eksplozijama, kod kojih se veoma lako izaziva ljutina i zbog toga lako dolaze u sukob sa ljudima; ruski filozof Ivan Pavlov takve osobe je karakterisao kao uzbudljive, neuzdržane, neuravnoteženog nervnog sistema, a nemački psihijatar Ernest Krečmer kao displastične, koje običnom posmatraču izgledaju „retke, čudne i ružne“ sa izvesnim neskladom u čitavom telesnom sklopu. Sve navedeno, uz svu opravdanost ili pogrešnost, ne sme da bude odlika osoba koje vrše upravljačke funkcije u društvu, od najniže do najviše, a naročito ne osobe koja treba da bude državnik (što je značajnije i od Ustavom proklamovane najviše vlasti).

I čini se da nema tog filozofa koji i danas može dati smislen odgovor na svu ovu besmislenost kojom smo okruženi, kojom smo potopljeni i otupljeni. Na koprenu kojom nas je Ovo prekrilo, uz pomoć onog dela društvenog taloga koji se izdigao sa dna i obojio našu površ. Na sistem koji se, poput viline kosice u lucerki (protiv nje leka nema), instalirao u našu živu bit i koji će se, kad je u potpunosti iscrpi, i sam urušiti poput nearmirane gradnje.

 Piramidalno sazdan, na čijem je vrhu faraon, ovaj sistem još plastičnije podseća na piramidalni sklop čaša koji se puni sipanjem u najvišu, pa se tek po njenom prelivu tečnost sliva u one na sledećem nivou, i tako do dna ili dok u boci koja ih puni tečnosti ima.

Ne znam zasigurno da li je naše društvo podeljeno i u kolikoj je meri zlo (teror umova bez dobrote, mada ih neki nazivaju bezumnicima) a kolika je mera gluposti (dobrote bez uma) – ali je naša sadašnjost došla na ivicu podnošljivosti, i izlaz trenutno nije vidljiv, a nemoć je opšta.

 Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari