Foto: Z. S. M.Najduže i najmasovnije proteste u istoriji Srbije pokrenuli su i vode studenti. Taj najlepši, fizički i misaono najpotentniji deo nacije je žrtvujući deo svoje mladosti, na empatičan i blag način, „do kostiju razgolitio“ neustavna, nezakonita i koruptivna postupanja grabežljivo-samoljubive vlasti.
U toku protesta pobunjeni studenti i srednjoškolci su došli do mnogih saznanja. Posebno su istakli veliku važnost skladnog timskog rada za postizanje uspeha tokom planiranja, razvoja i realizacije ideja, ali i za razumevanje suštine onoga što su učili. Jer, zaključili su – u timskom ambijentu koji su negovali i neguju u toku protesta se najbrže i najtemeljitije uči i stvara. A u tu „tajnu“ ih je retko ko upućivao.
O njoj im gotovo da nisu govorili ni roditelji, ni vaspitači u obdaništu, ni učitelji i nastavnici u osnovnoj i srednjoj školi. Timski rad su praktikovali samo retki profesori na pojedinim fakultetima. U celom tom vaspitno-obrazovnom procesu timski pristup radi socijalizacije mladih ljudi i utemeljenja novih saznanja bio je retko primenjivan, a često i potcenjivan, dok su „samostalna kreacija i rezultat“ proglašavani za merilo kvaliteta i stavljani na pijadastal poželjnosti.
Koliko su porazni rezultati takve obrazovne metodologije pokazala je stalna destrukcija Srbije, jer državnim mehanizmima od 1945. godine do sada, upravljaju, uglavnom, socijalno nedovršene ličnosti koje „krasi“ beskrupulozno nastojanje da budu „bespogovorni, bogati, apsolutni i večni vladaoci“. Zbog toga su proglašavali „izdajnikom i neprijateljem države i srpstva“ svakoga na koga bi i posumnjali da im može biti konkurencija, koristeći razne neustavne, nezakonite i nemoralne manipulacije, čime su sprečavali da se u društvu „rascvetaju hiljade preduzetničkih i istraživačko-razvojnih cvetova“.
Zato univerziteti i fakulteti koji su i sami bili i jesu saučesnici studentskog bunta treba da po svaku cenu očuvaju slobodu misli i nezavisnost, i da posvete veliku pažnju studentskim nalazima koji se odnose na zanemarivanje timskog rada od strane svojih profesora. Jer kad timski rad studenata i profesora postane dominantni princip sticanja znanja u visokom školstvu, onda ćemo moći da se poredimo sa najboljim i najcenjenijim univerzitetima u EU, SAD, Japanu, Južnoj Koreji, Kini, pa i u Rusiji. A onda će takav pristup, bez velikog pritiska, biti prihvaćen u celoj društvenoj zajednici, pa i u političkoj praksi.
U suprotnom, nastaviće se da se na leđima građana stalno smenjuju samoljubivi „ja-pa-jaci“ i pohotne autokrate, sa svojim politokratskim kamarilama!
Da bi što pre osvojili i usvojili timski pristup učenja, univerziteti se moraju iskreno, i uz pomoć studenata, suočiti sa paradoksom, koji su primetili mnogi, da je kod nas „nauke“ sve više na papiru, a sve manje u praksi.
Broj objavljenih radova, faktori uticaja i citiranost postali su centralni kriterijumi akademskog vrednovanja, i potisnuli ono što bi trebalo da bude njihova suštinska svrha – stvarni doprinos znanju i obrazovanju. Jer naučni rad nije fabrički proizvod. NJegova vrednost ne može se meriti „na metre i komade“, ili kroz „ispunjavanje godišnjih planova“.
Iluzija da se brojem objavljenih radova može meriti nečiji naučni doprinos, zacario je kod nas, ali i u delu inostranih drugorazrednih administrativno opterećenih akademskih zajednica, pa je stvoren sistem vrednovanja istraživača i univerzitetskih nastavnika u kome je ocenjivačima lakše da broje nego da misle i lakše da evidentiraju nego da procenjuju. Forsiranje broja radova neminovno je dovelo do inflacije „naučnih publikacija“, kao i do obaranja moralnosti pretendenata na naučna i naučno-nastavna zvanja, a podstaklo je i to: da se jedno istraživanje deli na više minimalno različitih članaka; da se biraju „bezbedne“ teme sa predvidivim ishodom; da se potiskuju rizična, dugoročna, fundamentalna i razvojna istraživanja jer „ne daju brze rezultate“; da naučni oportunizam počne masovno da zamenjuje radoznalost, te da strategija objavljivanja potisne strategiju istraživanja.
Posebno zabrinjava to što se u takvom sistemu nastava doživljava kao smetnja, pa se profesori koji vreme posvećuju laboratorijama, timskom radu studenata i podsticajnom mentorstvu često nalaze u nepovoljnijem položaju od onih koji su vešti u administrativnoj proizvodnji radova. Zbog čega univerziteti i fakulteti prestaju da budu obrazovne institucije u punom smislu te reči.
U pokušajima da se prevaziđe puki broj objavljenih radova, „renesansu“ je doživeo „kriterijum citiranosti“, koji na, prvi pogled, deluje kao sofisticiraniji i pravedniji kriterijum, jer promotori tog kriterijuma ističu da rad koji se više citira – ima veći uticaj.
Međutim, i citiranost ima ozbiljna ograničenja. Najpre, citiranošću se meri vidljivost, a ne nužno vrednost. Rad može biti često citiran jer je metodološki jednostavan, i zato što je deo „mainstream“ tematike, ili čak zato što je kontroverzan ili pogrešan. Suprotno tome, originalni i duboki radovi u uskim ili tek nastajućim oblastima često godinama ostaju slabo citirani.
Dalje, citiranost je snažno zavisna i od: veličine naučne zajednice, jezika publikovanja, mreže saradnika, geografskog i institucionalnog položaja autora itd. Na taj način, ona ne meri samo kvalitet rada, već i moć sistema u kome je nastao. Nauka tako počinje da liči na tržište pažnje, gde dominiraju veliki centri i popularne teme. Konačno, preterano oslanjanje na citiranost stvara nove devijacije, kao na primer: kartelsko citiranje, samocitiranje, strateško umrežavanje i proračunato „igranje na metriku“, pa brojevi rastu, ali poverenje opada.
Najugledniji univerziteti i akademije nauka u svetu odavno su shvatili da ni broj radova ni citiranost ne mogu sami po sebi biti vrhovni kriterijumi. Tamo se vrednuje mali broj ključnih publikacija, njihov stvarni doprinos naučnoj oblasti i razvoju društva i privrede, međunarodna reputacija autora, kvalitet nastave, sklonost prema mentorstvu i timskom radu, i posebno – doprinos akademskoj zajednici. Drugim rečima, koristi se stručna procena odgovornih i delima dokazanih stručnjaka, a ne puko administrativno sabiranje bodova. Takav sistem zahteva više integriteta i hrabrosti, ali daje neuporedivo bolje rezultate.
Nauci su potrebni pokazatelji, ali ne i idoli. I broj radova i citiranost mogu biti korisni alati – ako ostanu ono što jesu, tj. pomoćna sredstva, a ne ciljevi. Onog trenutka kada metrika postane svrha, kao što je to slučaj kod nas, gubi se smisao istraživanja, a univerzitet se pretvara u birokratsku ustanovu za proizvodnju kvazistručnjaka.
Ako želimo da se Srbija predvidivo i skladno razvija u pravcu demokratije i boljeg života svih građana, onda univerziteti i fakulteti treba da poslušaju pobunjene studente i da za „stručnjake, naučnike i profesore“ prestanu da promovišu samodovoljna, neempatična i umišljena lica nesklona timskom radu, a posebno da im ne izdaju lažne diplome. Na taj način biće isušena bara iz koje svakih dvadesetak godina niču neki „jurodivi junaci“ koji počnu da „ritmično trupaju i zapevaju u lažnim nacionalnim kolima“ i da stupajući u rezonancu sa društvenim vibracijama izazivaju „bijenja“ koja razaraju društvene norme i svaki put usmeravaju Srbiju prema dobu u kome su njome vladali spahije, age, begovi i sultani.
Autor je redovni član Akademije inženjerskih nauka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
