Mi smo imali jasan cilj – da otkrijemo kako oni zaista vide pravosuđe. U pitanju su složene stvari, ali smo ih sveli na njihovu suštinu i zato je anketa kreirana tako da nam da jasne i nedvosmislene odgovore. Postavljali smo ona pitanja o kojima sudije i tužioci i sami razgovaraju u svojim kabinetima, ali se libe da to učine u javnosti. Takav pristup je imao za posledicu nekoliko slučajeva neodobravanja ankete od strane sudskih uprava, ali podatak da je anketirano 47% sudija i 55% tužilaca u Srbiji u visokoj meri je reprezentativan.

Sudije i tužioci su ukazali na važne probleme i opšti utisak je da pravosuđe traži ozbiljne reforme. Ti problemi nisu nastali u kratkom vremenskom periodu, već je reč o ukorenjenim problemima-navikama, koje sigurno jesu izazov za svakog ko se njima bavi. Najjači utisak na mene su ostavili oni anketni listići koji su, i pored toga što su po predviđenom pravilu bili zatvoreni u jednoobrazne koverte, bili dodatno umotani u hartiju i tako sakriveni od eventualno upornog radoznalog oka nepozvanog kontrolora na putu do obrađivača ankete. Sudije i tužioci se ne smeju plašiti da javno iskažu svoje probleme. Ako se plaše da iznesu svoje mišljenje, plašiće se i da ga iskažu u optužbu i u presudi. Njima je u ruke poveren deo državne – pravosudne vlasti. Vlast koja se plaši nije vlast, već njena imitacija i zato bi predznak svake reforme morala biti sloboda, ograničena jedino pravičnom odgovornošću. Ipak, ni nakon toliko godina reformisanja pravosuđa, te slobode, evidentno, nema. I ko je za to odgovoran? Odgovor je svi mi. Naš sistem nema mehanizme da zaštiti hrabre. Građani neće, kao u nekim evropskim državama, na ulicama da brane tekovine pravičnog pravosuđa. Same sudije i tužioci osećajući krhkost svog položaja nemaju onaj nivo integriteta (čitaj imuniteta), niti solidarnosti da se za slobodu u takvim uslovima bore. Pritom, ne treba zaboraviti da sloboda ne znači samo nezavisnost od izvršne vlasti, kako se često to uprošćeno u Srbiji shvata, već i od svih ustaljenih devijacija, ličnih interesa i podređenosti unutar samog pravosuđa.

Postavlja se pitanje kako pristupiti reformi takovog stanja. Kako da prestanemo da izazivamo ličnu hrabrost sudije ili tužioca i da pravosuđe učinimo privlačnim ljudima od integriteta? Kako se približiti idealu u kome je pristup javnim funkcijama u pravosuđu dostupan svima pod jednakim uslovima, u kome postoje jasne procedure izbora, napredovanja i razrešenja? Svest kod sudije da je lošije plaćen od srednje obrazovanog menadžera, da se njegov rad posmatra kroz prizmu statističara (kvantitet nauštrb kvaliteta), te da je izbor na funkciju i napredovanje zasnovano na principu „važniji je čiji si, a ne ko si“, za posledicu ima gubitak motiva za „suviše slobodno sudijsko uverenje“. Na ovakvo stanje ukazuju rezultati ankete. Činjenice da 75% sudija misli da način izbora nije dovoljno transparentan, da blizu 80% i sudija i tužilaca smatra da postoji lična veza i nepotizam u tom postupku jesu crveni uzvičnik i poziv na pomoć. Ako se tome pridruže i podaci da oko 80% sudija i tužilaca smatra sebe preopterećenim, zbog čega trpi kvalitet njihovog rada, te da 90% njih ne misli da je visina plate dovoljna da osigura njihove porodice, jasno je da je sistem rđav i da problem nećemo rešiti običnim farbanjem. Suštinske promene u ustavnoj reformi pravosuđa bi bile one koje bi krenule odgore – sastavi pravosudnih saveta (Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca), koji čine pravosudno-upravnu vlast, bili bi takvi da onemogućavaju politizaciju, ali i sopstvenu zloupotrebu sa pozivanjem na atribut nezavisnosti. Izbori za članstvo u savetima bi, po ugledu na političke izbore, bili nadzirani, transparentni i uređeni, da bi se znalo koje strukture i struje stoje iza njih. Odluke o izboru pravosudnih funkcionera bi se zasnivale na zaslugama (rezultatima rada, završenoj Pravosudnoj akademiji), a ne na privilegijama i počivali bi na ubedljivim razlozima, a isti princip bi važio kod napredovanja. To su preduslovi za slobodno sudijsko uverenje i nezavisnost u rukama sudija i tužilaca, od čijih odluka i postupaka zavisi vraćanje poverenja građana u sudstvo. Takva reforma jeste Sizifov posao za društvo koje niti veruje, niti ima snagu za ideale. Ali, to ne sme biti izgovor za izneveravanje ustavnih očekivanja. Jasno je da najviši pravni akt nije čarobni štapić za rešavanje svih problema i od njegove primene ne treba očekivati revoluciju, ali bilo bi vrlo loše ukoliko bi se promene učinile samo u formalnoj i nominalnoj sferi. Zato je važno ne propustiti priliku za makar usmerenje reformskog kursa u smeru izgradnje instituta koji će smanjiti uticaj politike, ali i svih drugih interesnih grupa prisutnih u pravosuđu. Otpori takvom razrešenju sage o izmeni Ustava su veliki, a na drugoj strani su evropski standardi i principi. Uskoro ćemo znati šta će prevagnuti.

Autor je predsednik Alumni kluba Pravosudne akademije (AKPA)