foto: Antonio Ahel/ATAImagesKlimanje Vučićeve klime se otima kontroli. Najnovija epizoda u Novom Pazaru dobila je regionalni odjek i razuđene prognoze, u kojima se Šešeljev pripravnik više ne takmiči u tome da prozove ili zapljune, nego koliko će da opljune koalicione partnere iz grada na obalama Raške i Jošanice.
Pazarskim povodom, lider okrečenih radikala je opet i po ko zna koji put ove godine primoran da se nađe sam sa sobom. Iz tog susreta došao je, paradoksalno do „užasnih saznanja“ koja pristalice njegove političke liturgije nikako ne ostavljaju ravnodušnim. Istovremeno, pazarska nahija likuje, zbog najnovijeg mešanja karata, u kojima niko ne nazire dobitnika, iako su Sandžaklije imale sreću, mada je to u početku ličilo na političku nevolju, što su studenti širom Srbije stavili Vučića na crnu listu.
U tragikomičnoj situaciji, Vučićevo svemučilište sad ište čistilište. Ali, od hepienda nema ništa bez promene sadašnjih vlasnika vlasti, koji iz dana u dan, poput mornara bez kompasa, samo seju strah i trljaju ruke, zbog nekoliko berbi ovog polugodišta, koje uprkos zloslutnoj diktaturi pripadaju prošlosti.
Na skrivenom putu, u traumatičnom vremenu, sadašnjost je sandžački poklon. Saglasno već postojećoj priviknutosti na šokantna i razarajuća iskustva, Vučiću su navodno najteže neizgovorene reči, dojučerašnjih pazarskih pišman-istomišljenika.
Kobajagi, teže od bola nasukanosti i privida dijaloga, u besmislenoj istoriji, koja na tromeđi sama sebe potire.
Nije onda čudno što izabrani predsednik Srbije vređa dostojanstvo i ponižava građansku orijentaciju Novog Pazara. Omađijan političkom infantilnošću, igra se vatre i leda, ne znajući da iz njih može da poteče poplava, čija meka voda prodire kroz kamen. Ona se oduvek oblikuje prema posudi, čak i kad se ne opire, sve izbrusi.
Posredno i brzopotezno, stižemo do nezahvalnih poređenja. Vučić umnogome liči na hrvatske (za)branitelje, samodovoljnu „socijalnu sablast“, koja drži sve pod strogim nadzorom i pred kojom manjine pobožno kleče. U prvom činu, uoči nastupa rutinske standardizacije, po kojoj ono što je juče bilo sramno, uprkos tradicionalnoj odbojnosti, preko noći postaje dopadljivo.
Huligani i kriminalci su krila naprednjaka. Oni su dovedeni u Pazar da zabrane znanje i sećanje. Da promene glavu, čim se promeni kapa, iako studentarija najradije ne potura svoju glavu ni pod jednu novu kapu. Akademski principijelno i časno, oni nemaju pardona ni šablona, pred huljama, što srljaju po diktatu vlasti da prekinu slobodoumnu mladost.
Zato se, u prvi plan, nameće se kultura (zlo)pamćenja. Usamljeni Vučić nije jedini koji u svakom neistomišljeniku vidi neprijatelja i laku metu. Ako su devedesete njegova stvar izbora, onda smo suočeni s najnovijim dokazom da ono što je pokvareno, nema rok trajanja.
Autor je univerzitetski predavač
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
