Uvek se može otići u Moskvu

Gordana Logar Neumitnost novinarsko-štamparskih rokova izazivaju u ovom času (tri sata posle podne, nedelja) krajnje profesionalno neosnovanu, ako ne i „ubilačku“ želju – da se bude demantovan! Što znači da će, suprotno svemu što se dogodilo dosad, premijer Srbije već u pet sati istog popodneva, u reagovanju na jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova ponuditi građanima Srbije Vladinu i svoju odlučnu političku i diplomatsku aktivnost.
Onakvu koja će podrazumevati častan ostanak u svim međunarodnim organizacijama nezavisne države Srbije, gde se uporno neće držati lekcije o jedinstvenosti sopstvenog poznavanja i znanja međunarodnog prava i da će se moći razumom(?) raspravljati o budućnosti i Srbije i ovakvog „novog Kosova“. Da neće povući sopstvenu zemlju u još dublju crnu rupu, ostavivši je u zagrljaju domaćih tajkuna neograničenih prava na sve. Da neće praktično zatvoriti granice i ograničiti diplomatske odnose sa zemljama sa kojima se i sarađuje i trguje i ne samo bilateralno već i u Svetskoj banci, na primer, (koja sprema donatorsku konferenciju za Kosovo), ali i u MMF i OEBS, UN i EU napokon. Da neće, uprkos govora u Orašcu što bi valjda trebalo da uđe u zbirku velikih beseda, prihvatiti oberučke plan vladike Artemija koji poziva i srpske i ruske dobrovoljce na žrtveni oltar Kosova i da neće potpuno obezvrediti Tačijeve tvrdnje o manjinskim pravima (nezgoda je, doduše, što Tačija na to obavezuje Ahtisarijev plan koji Beograd ne priznaje!)
I naročito da će premijer saopštiti kako Vlada NIJE za demonstracije (događanje naroda, drugi deo ili nemiri)) širom zemlje Srbije koje će nazvati mirnim, mada mirnih nikad nije bilo. Uvek je neko stradao, smrtno ranjen ili pretučen (bejzbol palicama koje su uvozili i kad rukavice za tu igru nisu!) čak i kad je samo u zviždaljke duvao. Da će reći da se ništa ne dobija bacanjem kamenja ili podmetanjem eksploziva makar samo ispred vrata raznih stranih institucija čija su predstavništva (diplomatska i privredna) širom Srbije pristizala naročitim tempom pre atentata na prvog demokratskog premijera Srbije Z. Đinđića, ali i posle nisu sasvim stala. Da neće blagosiljati sa crkvenim velikodostojnicima sve što radi Obraz, možda i pripadnici formacije Cara Lazara, pa i mnogi neki novi kao „Srbija – čisto Kosovo“ ili tako nešto dok je istovremeno iz Vlade osuđen studentski pokret „Nema aternative Evropi“, kao „politički čin“. Čujte, molim vas, politički, pa naravno da je politički, jer je više od dva miliona ljudi glasalo za Tadića i Evropu, plus oni koji nisu glasali, ali i oni iz drugih stranaka što zaista jesu za Evropu kako je i T. Nikolić govorio (za vreme kampanje).
Još važnije možda od svega toga, ma koliko bilo nerealno, jeste očekivanje da premijer Koštunica neće osporiti predsednika Tadića, kao što je u Orašcu uradio i opet srpski vrh i Srbiju podelio. Čak iako Evropa i EU kao stalni, časni i politički cilj Tadićev na tom duplom putu „i Kosovo i EU“, zbog okruženja u Vladi i okolini podseća na ono: misija – nemoguća u nadi da neće biti zauvek tako. A što se posledica takvog neuspeha tiče, možda ih je najbolje odredio profesor ekonomije Bajec kad je na pitanje kakva će sada biti sudbina berze i dinara i standarda rekao: „ako se postigne saglasnost o EU kao o Kosovu – dobra“!
Zašto je sve ovo što bi premijer u nedelju u pet mogao reći sfera za demanti, nešto što je sasvim nerealno ili bar na sumnji zasnovano? Zato što je već bio prvi u istoriji prava koji je kao premijer, živ i navodno zdrav, odbio da sazove sednicu Vlade. Znalci prava ne sećaju se u modernim vremenima da se to igde desilo. Zato što je na Vladinu inicijativu, ali sa potpunom podrškom svih u Skupštini (ujedinjena Srbija konačno i zauvek) poništila sve akte EU o Kosovu KOJI UOPŠTE JOŠ NISU BILI DONESENI. Ne zna se, takođe, u istoriji prava (ili to tumače neki loši pravnivci) da se poništava nešto što ne postoji. Da li je onda stvarno čudno što se stvorila neka čudna slika o Srbima kao „lošim momcima“ na šta se žale dobro informisani mediji dele mišljenje Vlade.