Vaskrs radikalske kulture

Pošto im je morbidna ideja „krvi i tla“ propala, a nove ratove ne mogu da pokrenu, bilo bi dobro da ožive sećanja na „heroje“ tog vremena. Ubice, ratni zločinci i zlikovci svih fela su se posle svojih monstruoznih dela, latili pera i napisali brdo knjiga.

Vlastodršci bi njihovo stvaralaštvo da nametnu kao vrednosnu kategoriju, koja treba da podseća šta je patriotizam. Zloupotrebljavajući taj sentiment već duže od tri decenije dobro su se okoristili a nas unesrećili. Primitivna i retrogradna radikalska filozofija je jednostavna, ali nažalost efikasna. Najbeskrupulozniji i najpodliji postaje vođa i okuplja slične sebi, frustrirane i obespravljene, nenaučene da pogledaju u sebe, već isključivo u druge.

Ti drugi su, obavezno, loši, mrze Srbe i sve srpsko i potplaćeni su od nekih stranih službi da ih uništavaju. Mržnja prema drugima i drugačijima, strah od nepoznatog i poslušnički mentalni sklop svrstali su veliki broj ljudi pod barjak radikala, ali višedecenijske laži i manipulacije činjenicama, otreznile su mnoge, pa je potrebno da se ponovo otvore priče o „junacima koji su hrabro ustali protiv sila mraka i bezumlja“.

Radikalima su devedesete bile zvezdane godine, nikada iz njih nisu izašli i sve su činili da se vrati vreme straha, haosa, moralne i materijalne bede. Studentska i građanska pobuna, protiv urušavanja institucija i korupcije, ih je posebno razbesnela. Pored represije koju primenjuju važno im je da sve protestante ponize i ugroze njihov integritet i identitet. Zato će onima koji čitaju u biblioteke da postave knjige osuđenog ubice Milorada Ulemeka.

Možda će u rafovima stajati pored knjiga Mišela Uelbeka (Michel Houellebecq), pa će neobavešteni čitalac, zbog izvesne sličnosti u izgovoru prezimena, da ih pomeša i uzme da čita Ulemeka. Oni dobro obavešteni o liku i delu pisca ubice, čitajući njegove knjige mogu da steknu naklonost prema njemu i pomisle da još jedan „div-junak“ čami u zatvoru na pravdi boga.

No, nije ni bitno šta će budući čitalac Ulemekovih knjiga da pomisli. Bitno je da oni koji predstavljaju građane ove nazovi države otkupljuju takve knjige kao nespornu vrednost pisane reči (iako su posle reakcije javnosti povukli svoju odluku – p.u), odnosno kao delo koje treba da predstavlja segment kulturnog korpusa kakav definiše jedno društvo. Definiše ga i pozorišna umetnost koju radikali vide kao performanse u kojima se igra, peva, puca, i veliča srpska pamet i junaštvo.

Zato je za predsednika upravnog odbora nacionalnog teatra imenovan Dragoslav Bokan, čiji pas može nepogrešivo da nanjuši ko je izdajnik i antisrbin. Sada će imati priliku da pokaže kako treba da izgleda „patriotski“ repertoar. Moći će da uradi dramatizaciju nekog Ulemekovog romana, i postavi ga na veliku scenu umesto „Magbeta“. A umesto „Labudovog jezera“, „Don Kihota“ ili „Krcka Oraščića“ može da postavi muzički resital Baje Malog Knindže.

Svakako bi bilo „patriotski“ i da Jelena Karleuša priredi nekoliko solističkih koncerata. Verovatno da predsednik upravnog odbora već ima brojne kvalitetne ideje kako da od ove institucije napravi dom za zabavu radikalskih masa, kako bi, dok grickaju kokice i semenke uz po neko pivo, uživali u „narodnoj“ zabavi. Jasno nam je da radikali preziru svaki oblik intelektualnog promišljanja, univerzalni umetnički jezik, otkrivanje novih izražajnih formi i kritički osvrt na društvenu patologiju. Oni su i nacionalnu tradiciju i istoriju prilagodili svojoj utilitarnoj ideologiji.

Proglasili su Vidovdan za najveći srpski praznik, iako se on pretežno pominjao kroz lament nad izgubljenim Kosovom. Od kad su se devedesetih godina pojavili kao politička stranka donosili su samo zlo i nesreću. Sa njima smo civilizacijski, moralno i materijalno nazadovali. Prolazili smo kroz krvava bespuća i stali pred veliko ogledalo u koje treba svi da se pogledamo. Verujem da ćemo najzad radikalno zauvek odbaciti radikalske tlapnje i prevare.

Autorka je neuropsihijatrica iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.