Veliki vodovod i brat kanalizacije

Aleksej Kišjuhas Prvi „zakon robotike“ iz jedne SF kratke priče Isaka Asimova glasi: „robot ne sme povrediti ljudsko biće“. Kako lucidno primećuje kognitivni psiholog Stiven Pinker, ovaj „zakon“ je problematičan jer nije jasno zašto bi programirano inteligentno biće uopšte bilo agresivno. Ideju da nešto što je stvoreno inteligentno mora biti i zlo nasledili smo od sopstvene kulture. Zaista, kako otpočinje nagli razvoj informatičke tehnologije, startuju i kataklizmičke pričice o superračunarima koji porobljavaju čovečanstvo: od „2001: Odiseje u svemiru“ do „Terminatora“. Danas, kada su računari zaista i postali veoma moćni, ovakvih antiutopijskih priča nema. Današnji računari su umreženi i ekstremnih performansi, ali malo ko razmišlja o zlim optičkim kablovima i destruktivnim laserskim štampačima kako preuzimaju planetu. Zašto? Jer su ljudi vremenom naučili da mašina, ma koliko „inteligentna“, mora biti unapred programirana da bi činila nestašluke. I jedino zlo koje „od informatike“ dolazi – kompjuterske viruse – stvorio je čovek, a ne neki giga brzi Pentijum u screensaver višku slobodnog vremena.
Ovo je važno imati na umu u bizarnom slučaju oko (ne)uvođenja biometrijskih ličnih dokumenata u Srbiji. Cela novost oko ovih dokumenata jeste što na sebi imaju i elektronski čitljivi čip. Na ovom čipu, a ne samo na papiru, bili bi standardni lični podaci koji već postoje u svakom lokalnom MUP ili matičarskoj službi: datum i mesto rođenja, stanovanja, otisak prsta, uz bezbednosnu novotariju snimka zenice oka. Elektronsko očitavanje je jednostavnije, preciznije, za život lakše, a za falsifikovanje i zloupotrebu teže. Ali, Srpska pravoslavna crkva ne misli tako, već ceo slučaj vidi kao doslovno „satansko“ delo, a biometrijski čip se, informatički nepismeno, vidi kao „žig zveri“. Ali pošto priče o „satani“ deluju suviše budalasto, vragolan na koga se baca glasnija anatema je navodna totalitarnost cele ideje, u svesnom zaboravu da je sama crkva ustrojena na totalitarnoj hijerarhiji, nadzoru i poslušništvu. Izbrbljava se pompezno dušebrižje nad društvom koje bi ovim banalnim činom postalo poput društva pod čizmom Velikog Brata – iz Orvelovog romana ili onog šoua, svejedno.
I, ovde se pravi ona Asimovljeva greška. Jer, za eventualnu velikobratovsku zloupotrebu biometrijskih ličnih podataka ne mogu biti krivi čipovi, već samo živi pojedinci po javnim i tajnim policijama. Na njih, a ne na novu ličnu kartu valja upirati prst. Činjenica da je razvojem računarske tehnologije danas moguće informatički objediniti sve lične podatke o građanima Srbije ne znači da iza toga leži neki zli plan. Međutim, ova paranoična objašnjenja prijaju ušima pošto, intimno, svako voli da čuje da ga prate i da je njegov život informacija od značaja.
Novonarasla briga za sopstvenu privatnost i primisao da je neki državni um zainteresovan za svačiji mali život zapravo je golo laskanje samima sebi. Kao što svako misli da bi film snimljen po njegovom životu odmah bio hit, tako svako (voli da) misli da je Veliki Brat zaintrigiran baš za njegovu spavaću sobu. Priče o sveopštem nadzoru samozaljubljene su priče. Istina je puno banalnija i malkice tužnija: pojedinci koje „treba“ nadzirati već bivaju praćeni i države to čine otkad postoje. Ostali imaoci ličnih karata jednostavno su nezanimljivi i nove tehnologije to, nažalost, neće promeniti. Nepopularni je fakat da ljudi više podsećaju na insekte nego na Ajnštajne, jer svi imamo bolno iste i dosadne želje, nade i strahove. Kosmonauta i anarhista je malo.
Priče o individualnoj (ne)slobodi posebno su komične jer sa posebnim smislom promašuju metu. Prava „Velika Braća“ ne sede po mračnim sobama tajnih policija, već sede po elektrodistribucijama, vodovodima i kanalizacijama. Oni imaju puno stvarniji nadzor i kontrolu nad našim životima, jer tek kad oni okrenu prekidače i zavrnu slavine – shvata se istinska nesloboda. Tek „slobodno“ tumaranje nejestivim pašnjacima i šumama otkriva stvarnu neslobodu gladi, bolesti i zime. Sa ražnjem u jednoj, a nokširom u drugoj ruci svest o kontroli i nadzoru posebno je bistra.
Međutim, Sveti arhijerejski sabor rešio je da utiče na izvršnu i zakonodavnu vlast, odnosno „da se na shodan način interveniše kod nadležnih organa Republike Srbije da se (…) Zakon o ličnoj karti ne sprovede u delo“. Predizborni džumbus je sakrio vest o još jednoj prevazi ideja SPC nad navodno sekularnom vlašću i informatičkom tehnologijom. Jer u finišu predizborja, 11. januara, biva donesena Uredba koja kazuje da biometrijski čip može biti ugrađen tek uz posebnu & izričitu saglasnost pojedinca. Naravno, bez ovog čipa cela stvar gubi smisao, pošto podaci neće biti čitljivi elektronski, već (opet) samo na papiru nove-stare lične karte.