EPA/ALEXANDER KAZAKOV / SPUTNIK / KREMLIN / POOL MANDATORY CREDITDeset meseci je prošlo otkako je pad nadstrešnice u Novom Sadu usmrtio šesnaest života. Od tada je bilo mali milion protesta, raznih ludila i razjarenih represija prema pobunjenom građanstvu Srbije.
Buna protiv naprednjačkih dahija imala je svoje uspone i padove, ali ni u jednom trenutku nije uzmicala pred stoglavom aždajom sa Andrićevog venca.
Ako se još neko pita šta je problem, odgovor je jednostavan: vlast brane ratni zločinci, plaćene ubice, okultni sledbenici ideje „krvi i tla“, simpatizeri rada i dela haških osuđenika, dizači spomenika četničkim vojvodama, ratni & tranzicioni profiteri, petooktobarski vitezovi, demokratski prvosveštenici, popovi sa krvavim rukama, propagandni vampiri, neoliberalni doktori i, naravno, tajkunska bratija bez koje ništa od ovoga ne bi bilo moguće.
Oni predstavljaju državu u obliku raznoraznih frakcija uvezanih u neoliberalnu korporaciju zvanu SNSrbija, koja im apsolutno dozvoljava da rade šta im se prohte, ali da zauzvrat brane do poslednje kapi krvi njeno postojanje i funkcionisanje.
Svi oni zajedno na istoj osnovi služe u odbrani ovog poluperifernog kapitalističkog sistema, koji je vazda ovih dana u dubokoj krizi, pošto nema snage i moći da bude dostojni element u globalnom pljačkaškom pohodu.
Jer, eto, ovo što se dešava već deset meseci u Srbiji pokazuje da je ljudima u ovom kazamatu dozlogrdila strahovlada Aleksandra Vučića i njegovih satrapa.
Ta mrežna konstrukcija korumpiranosti našeg sistema zbog kojeg je pala nadstrešnica u Novom Sadu počinje da liči na crnu rupu koja usisava sve naše živote. Naime, nesalomivost pobune diskretno šapuće da je dosta potlačenosti u ovoj neokolonijalnoj rupčagi, iako toga ljudi možda i nisu previše svesni. Dosta im je životarenja i hodanja po tankoj žici, dok se naprednjačka oligarhija davi u slastima i mastima svih blagodeti SNSrbije.
Zato naprednjački aparat liči pomalo na sektaški obred u kome svaka komanda sa vrha odjekuje kao psalmodija, jer ovih dana, ako malo bolje načuljimo uši, vrisak sa Andrićevog venca postaje sve uspaničeniji, pa i sledbenici tog kulta deluju sve nervoznije, brutalnije, opasnije nego ikada do sada. Ali dovoljno je da se poremeti samo nekoliko ćelija te hidre i čitava građevina vlasti pretvoriće se u ruševinu.
Aleksandar Vučić, nekada glasnogovornik srpskog ultrašovinističkog cirkusa, danas tek nameštenik globalnog kapitala maskiran u patriotu, vodi zemlju kao gazdinstvo u službi transnacionalnih kompanija.
NJegova misija je jednostavna, a to je da osigura da novac i resursi nesmetano cirkulišu prema centrima moći, pa se zbog toga sve ove godine veoma dobro držao, jer mu je uloga protočnog bojlera bila za Oskara.
Nekadašnja retorika velikosrpskog nacionalizma danas je ispražnjena od svake realne snage, ali zato opstaje kao folklorno strašilo – zgodan dimni zavoj kojim se skriva gola činjenica da je zemlja pretvorena u kolonijalnu močvaru.
Zato sve te ludorije i nacionalističke papazjanije kojima nas godinama truju su bile scenografija za unutrašnju upotrebu, dok se zemlja svodi na, da se ne lažemo, na platformu za jeftinu radnu snagu. Cela ta mantra o miru i stabilnosti je zapravo maska u kojoj se Srbija nudi kao zabavište za stranoinvestitorske krpelje.
No, ljudi koji su devedesetih krojili krvave scenarije i dalje su u samom središtu vlasti, pored svih onih koji su takođe bili u vlasti i nakon pada nacional-socijalističkog režima Slobodana Miloševića.
Svi oni zajedno osećaju nikakvu obavezu da se bilo šta promeni, a i što bi, izrasli su iz tog mulja i u njemu nastavljaju da deluju, spremni da protiv sopstvenih građana upotrebe iste obrasce terora i zastrašivanja kakve su nekada primenjivali protiv drugih. Srpska napredna stranka je u stvari vrhunac te monstruozne ogoljenosti političke klase u Srbiji, oni su dostigli maksimum.
Da bi ovakav aranžman opstajao, Vučić je sklopio aktivne i pasivne dogovore sa centrima globalne moći, i tu je stvar bila jasna: oni njemu ostavljaju dovoljan unutrašnji prostor bez pritisaka, on njima obezbeđuje resurse, tržište i poslušnost.
I hajde, da preduhitri autor ovog teksta zlurade jezike, nije to otkrivanje nikakve tople vode, niti su to teorije zavere, već u eri globalnog kapitalizma kada profit i interes diktiraju naše živote, ovo je sasvim logičan sled okolnosti. Sve se ovo održavalo zbog dogovora političkog establišmenta sa njihovim međunarodnim bankama, korporacijama, fondovima, investicionim krvopijama i svakojakim kartelima, ali za ovih deset meseci čitava ta nakazna skalamerija počinje polako da se raspada, a njegovi partneri njuškaju za sledećim kompradorskim izaslanikom.
A sada da zamračimo pred kraj: ako se zagledamo pažljivije, videćemo da je ceo svet u stvari prepun naprednjaka.
Govore oni različitim jezicima, zavijaju svoje poruke u razne ideologije i nacionalne mitove, ali na kraju dana sve se sliva u istu reku – u njihove džepove.
I zato ova desetomesečna pobuna nije samo protiv lokalnih naprednjačkih dahija, njihovih korumpiranih aparatčika i satrapa, već i čitavog globalnog poretka koji im daje taj kiseonik.
Autor je slobodni novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
