Zaboravljena maslinova grančica

Grb i zastava Republike Srbije je tema o kojoj se u javnosti stidljivo i uzgredno može čuti poneka opaska, a eksplicitniji stav o tome izneo je Radomir Vuković u svojoj čitanoj kolumni u Danasu, 28. aprila („Za stav zastave“). Vuković se nije upuštao u politička i ideološka razmatranja, ali je sa stanovišta struke, grafičkog dizajna, grb sa krunom na zastavi proglasio zakrpom, otvarajući tako diskusiju koja je trebalo da bude vođena mnogo pre nego što je ova varijanta grba i usvojena.
Grafički dizajn je jedna ravan stručne rasprave, ali je istorijsko-politički pogled ipak primaran. Pitanje zastave i grba jeste u osnovi pitanje identiteta, ali i simbolična poruka o biću tog identiteta. Forma je samo prazna ljuštura ako ne odražava sadržaj. A kad sadržaja nema, ili kad ga je teško definisati zbog unutrašnjih protivurečnosti, onda postoji realna mogućnost pogrešnog ili, još češće, nametnutog oblikovanja.
Državni simoli ne prave se na pet godina ili na pola veka. Poruka koju odašilju treba da bude univerzalna i zaštićena od dnevno-političkih potreba. Srbija nažalost nije imala sreće (ili pameti) da u poslednja dva veka sastavi ni pedeset godina kontinuiteta u bilo kom smislu. Kneževina Srbija do 1878. imala je status „nadgledane autonomije“ ili „nezavisnosti“ u okviru Turske carevine kakav se danas nudi Kosovu. Monarhije za vreme Obrenovića i Karađorđevića pokušavaju da se nazovu dinastijama, iako su postojale tek par desetina godina sa samo jednim naslednikom. Republika je nastala iz komunističke prakse, pa je petokraka „kao zakrpa“ izdržala samo koju godinu preko pola veka. U opštoj idejnoj, političkoj i istorijskoj konfuziji u kojoj se srpsko društvo našlo zahvaljujući katastrofalnoj politici, našli smo se u apsurdnoj situaciji da, između ostalog, kao republika imamo monarhistički grb.
Ovo je prilika da se javnost upozna sa predlogom grba Srbije koji je bio sastavni deo Sretenjskog ustava iz 1835. godine, a koji se može videti u vitrinama Muzeja II srpskog ustanka u Takovu. Prema ideji Dimitrija Davidovića, autora ovog prvog srpskog ustava, čiji se dan proglašenja danas obeležava kao zvaničan državni praznik, na crveno-belo-plavoj trobojnici (po uzoru na Francusku) nalazi se štit sa četiri ocila uokviren dvema grančicama – maslinovom i hrastovom. Nema krune, nema orlova. Zbog svoje naprednosti i francuskog uzora, ovaj ustav (kao ni grb sa zastavom) nikada nije stupio na snagu. Tome su se protivile tadašnje velike sile – „majčica“ Rusija i maćeha Turska.
Srbija je još tada izgubila šansu da se opredeli za put francuskog, republikanskog uzora, građanske demokratije i maslinove grančice. Posle svih istorijskih iskustava izgubljenih i „dobijenih“ ratova, milionskih žrtava, teritorije svedene na dan vožnje automobilom, današnje „mudro rukovodstvo“ odabralo je strategiju za 21. vek u vidu orla Nemanjića i krune. Orao Nemanjića jeste nedvosmisleno pozivanje na Carstvo Dušanovo, na imperijalnu moć ovog simbola koji pripada samo najmoćnijima – Rimskom i Ruskom carstvu, Trećem Rajhu ili SAD. Nedvosmislena poruka ovog grba, popularno zvanog i „kokarda“, jeste da Srbija ne odustaje od mišljenja o sebi kao carskoj sili koja će uvek podsećati na vladavinu teritorijama od Soluna do linije Karlobag-Virovitica. Zbog toga, nije slučajno da se grb države Srbije, i grb političke partije, Srpske radikalne stranke, suštinski ne razlikuju. Beli orlovi u kamenom reljefu zauzeli su i impozantan prostor u enterijeru Hrama svetog Save na Vračaru. Tako je univerzalna, kosmopolitska ideja Isusa Hrista ustupila mesto imperijalnim simbolima nacionalne mitologije.
Jedno od osnovnih pitanja za budućnost Srbije je da li se sa ovakvim pristupom i vizuelnom porukom sa grba i zastave može komunicirati sa državama čiji su stanovnici pretrpeli ratne zločine počinjene upravo pod ovakvom zastavom i ovakvim znamenjem (plus crna zastava „Sloboda ili smrt“ sa lobanjom i ukrštenim kostima)? Da li je rehabilitacija poruke „Za kralja i otadžbinu“, sa svom pratećom kostimografijom sa Ravne gore, okrenuta obnovi prošlosti (sa bratoubilačkim ratovima) ili izgradnji budućnosti?
Strategija obnove monarhije zasniva se na strpljivom i dugotrajnom prepariranju mozgova pojedinaca, javnog mnjenja, usađivanjem ideje da je samo ovaj oblik vladanja, zaodenut parlamentarnim ruhom, u Srbiji mogući put u budućnosti. Tvorci ove strategije bili su svesni da pre deset ili pre pet godina na eventualnom referendumu njihova ideja ne bi prošla, ali da mekanim pristupom i dugogodišnjim „humanitarnim i dobročiniteljskim“ radom članova porodice Karađorđević i vizuelnom identifikacijom sa „slavnom prošlošću“, na duži rok njihove šanse mogu da rastu. A one rastu, zajedno sa nezadovoljstvom i beznađem u kojem lutamo vođeni raznim politikantima, bez vizije za budućnost koja bi miroljubivom porukom obezbedila stabilnost i uslove za razvoj u regionu i Evropi.