Žali Bože na šta nam troše živote

Tuga i jad je na šta nam vlast troši dane, mesece, godine, živote. Koliko je narodnog novca i ljudske snage protraćeno na sve krađe izbora, kupovinu glasova, zastrašivanje, kolektivno dovoženje i opskrbljivanje glasača iz susednih zemalja; na preplaćene gradnje zbog ugradnje, fušeraje i popravke, besmislene tužbe i izgubljene slučajeve u Strazburu.

Na botovske, autobuske i šatorske brigade, na mitinge i kontramitinge vlasti, na policijske, žandarmerijske, interventne, batinaške i druge lojalističke operacije. Na kupovinu medija, na pravljenje štete i zatim na „kontrolu štete“. Sve to samo da bi se zapušila svaka usta, iskorenila svaka naznaka sumnje, zgazilo svako seme otpora.

I mi svi, iznova i iznova, iz dana u dan, trošimo sebe da bismo odgovarali na nenormalne postupke i pokušavali da zaustavimo njihovo ustaljivanje i normalizovanje. Pa sada moramo da ulažemo živu snagu da reagujemo na potpuno sumanute reakcije na rečenicu jednog deteta u dečijoj emisiji na Drugom programu RTS-a! Aman, deca ne žive u Nedođiji!

Ona vide, čuju i osećaju šta se dešava oko njih. Viču po parkovima „Pumpaaj!“, skaču uz povike „Ko ne skače taj je ćaci!“, to im je zabavno. A onda, ipak vide, čuju, osete da se nešto ozbiljno zbiva, da su roditelji, komšije, učitelji i nastavnici zabrinuti i pogođeni, pa ni ona ne ostaju nema. Pa oni su ljudi, mali ljudi, nisu kučići ni mačiči! Oni imaju zagarantovana ljudska prava na mišljenje i izražavanje.

U jednoj kratkoj rečenici jedno dete izgovorilo je tri reči koje su razbesnele ionako večito besne i frustrirane fanatike vlasti i jednoumlja: „studenti“, „pravda“ i „budućnost“. Kakve strašne reči u poređenju sa „ološem, teroristima, ustašama, nacistima, ruljom…“ Kakav strašan zločin u poređenju sa divljački isprebijanim studentom Lukom, vezanim lancima za bolnički krevet da ne bi, izranavljen i u bolovima, pobegao kao ona dvojica zdrava i prava vešta špijuna iz kućnog pritvora. Ili sa studentom Bogdanom, dovedenim sa lancima na nogama na očevu sahranu – uz cinično objašnjenje da je dobio „humani tretman“, jer mu nisu vezane ruke da bi mogao da prima izraze saučešća. Sve to, da slučajno ne pobegne svojim čuvarima, kao što je iz policijske stanice u Doljevcu „pobeglo“ više od 500 komada vatrenog oružja. Kakve strašne reči naspram pretnji silovanjem studentkinji Nikolini, nazivanjem „kurvom“, objavljivanjem njenih intimnih fotografija uz „prigodan“ tekst.

Strašno je, dakle, to što jedno dete nije gluvo i slepo na ono čemu svedočimo već jedanaest meseci. Strašno je što ne zna za autocenzuru, jer nije pravilno „vaspitano“. Ili je užasno to što ga voditelj emisije i urednica nisu odmah propisno izgrdili, pozvali roditelje na razgovor i prekorili ih što dete nisu pripremili šta sme, a šta nikako ne sme da kaže na servisu svih građana. A pošto je dete mlađi maloletnik – i to baš, baš dete – možda bi trebalo da BIA pozove roditelje na informativni razgovor? Jer, kako onomad reče Vladimir Đukanović (ne mogu da mu tepam „Đuka“, pa to ti je), deca pripadaju državi. Što je Šešelj, ratni i u svakom smislu zločinac, dalje elaborirao na divnoj i plemenitoj televiziji Informer, koja neguje odgovornost, dijalog i lepu ljudsku reč.

Pošto su izvrnuli i izopačili značenje reči, „student“ sada znači „blokader“, što pak automatski znači „opasni terorista“. Reči „pravda“ i „budućnost“ patentirane su kao intelektualna svojina SNS-a. U toj izvrnutoj stvarnosti moguće je da je dete, nesvesno, jer je dete, izvršilo krivično delo protiv države i ustavnog poretka. A suštinski su roditelji, kao odgovorna lica, izvršili, posredstvom svog nevinog deteta, taj zločin. I novinarka, urednica dečije emisije, razume se. Zaboga miloga, čime se bavi ovaj od razuma odmetnuti režim!!! Kakva groteskna logika!

Šta hoću da kažem? To da nas ta silom nametnuta, iskrivljena stvarnost usisava. Jer ili moramo da je ćutke trpimo, krijući se od njene mračne sile u sve manjim i manjim džepovima mikrosveta – što takođe troši mnogo energije. Pritom je neuspešno. Ne daju nam, buše nam i te mehurove. Ili moramo da svakodnevno odbijamo udare bezumlja i apsurda – što nas jednako iscrpljuje i izjeda životnu snagu.

Bez obzira na to što nam ova apsurdizacija stvarnosti, ova izokrenuta „normala“ troši živote, nemamo izbora nego da joj se odupremo. Moramo to činiti da bismo sačuvali elementarni zdrav razum i duševno zdravlje.

Šesnaest izgubljenih života ne možemo da vratimo, ali im dugujemo da istrajemo.

Autorka je psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.