Zašto premijerka Kosor nije primila peticiju proteranih Srba

Nama je sve oteto, neki od nas nikada se neće moći vratiti jer nemaju gde, mi smo tužni statisti etničkog čišćenja. Za njih ni premijerka ni članovi Ambasade nisu imali vremena i zahtevi su završili kod portira Ambasade Hrvatske, a zatim – zna se gde.

Nacionalno kulturno blago Hrvatske koje se vraćalo (ministar Bradić lično) i koje još treba da se vrati, jesu zapravo ikone. Pravoslavne. Iz srpskih manastira, stare mnogo stotina godina. Ikone, koje je srpski narod poneo sa sobom bežeći pred zverstvima Oluje i Bljeska isto kao što ih je nosio sa sobom u zbegovima od 1941. do 1945. Tamo gde su Srbi vekovima živeli, ostale su samo prazne crkve, kojih je većina minirana i spaljena. E to blago, hrvatsko blago srpskog porekla, mora da se vrati. Gde će se vratiti, u koje spaljene manastire i crkve, kome će i čemu služiti? Ikone vratiti, a Srbi – pa ako žele mogu da dođu, ali nisu baš dobrodošli.

Sa trojnog sastanka u Smederevu izašao je i zaključak da se liste optuženih zločinaca moraju revidirati, temeljno i zajednički, e da se slučaj Purde, koji je ponešto neprimereno uradio u „domoljubnom zanosu“ za šta se mora imati razumevanja, ne bi ponovio.

I tako, ispade da je od svega, od ljudi, od proteranih, od pokradene imovine, najvažnije pitanje sa koje strane je Dunav nanosio mulj na Šarengradsku adu tokom trajanja SFRJ. To izuzetno važno pitanje je bonus pitanje, i Srbija o njemu neće raspravljati deset narednih godina. I tu možemo da odahnemo.

Branko Mišović, Beograd