Dve Snežane dele isto ime i isto iskustvo – obe su se porodile u aprilu 1999, tokom NATO bombardovanja tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.
Bio je osmi april kada je Snežana Maletin, sa petogodišnjim sinom i torbom na ramenu, u devetom mesecu trudnoće krenula iz Novog Sada na put dug 650 kilometara, do Skoplja.
Na zapadu Srbije, u Kraljevu, njena imenjakinja se 1. aprila porađala pod prigušenim svetlima, u bolnici, dok su se zvuci sirene i aviona preplitali.
Nedelju dana ranije, počelo je bombardovanje.
Od 24. marta do 10. juna 1999. godine, kada je okončano, u Srbiji je rođeno 14.391 dece.
- Prvo veče NATO bombardovanja Jugoslavije: O strepnji, strahu i tuzi
- Rođeni uz prve sirene
- 24. mart 1999. – dan koji svi pamte
Snežana Maletin je odlučila da ode iz rodnog Novog Sada kod roditelja u današnju Severnu Makedoniju.
„Muž je svakog dana odlazio na posao, želela sam da budem na bezbednom, gde ću imati pomoć i neću biti sama“, govori 25 godina kasnije za BBC na srpskom..
Htela je da se porodi „u mirnoj sredini, da su oko bebe ljudi koji nisu frustrirani, jer je situacija oko nas bila napeta“.
„Ja idem, odlučila sam. Želela sam da dete ima sve što mu je potrebno.
„I dalje mislim da sam donela racionalnu odluku“, kaže.
‘Ležim na stolu, čujem kako padaju bombe’
U Kraljevu, 1. april, Svetski dan šale, te 1999. bio je sve samo ne smehom ispunjen.
„Do bolnice smo morali da pređemo dva mosta, avioni preleću, samo čekaš da nešto padne, a ti su tu, nemaš gde drugde.
„Dvoje male dece mi je kod kuće, toliko sam bila uplašena, svašta mi je prolazilo kroz glavu.“, priča Snežana Vukadinović četvrt veka kasnije za BBC na srpskom.
Kraljevo je, zbog geografskog položaja i vojnog aerodroma Lađevci u blizini, gađano „gotovo svakodnevno“,
„Ležim na stolu, čujem kako padaju bombe, samo razmišljam da se detetu nešto loše ne desi“, priseća se.
Napetost se videla i na licima lekara i sestara.
„Porađa me načelnica, koja samo panično ulazi i izlazi, babica je uznemirena jer su joj mladog sina mobilisali.
„Bebu odnose u jedinu prostoriju koju greju, gde mogu da je okupaju, a sve je tako organizovano da u slučaju napada mogu prvo njih da izvuku“, izgovara drhtavog glasa.
‘Gde ćeš na put, svašta može da se desi?’
Snežaninom odlasku u Skoplje su se protivili gotovo svi osim njene majke, koja je svakodnevno pozivala da što pre krene.
‘Gde ćeš na put, svašta može da se desi, mogu da vas zaustave, da gađaju autobus’, govorio joj je otac.
„Ispratio me je u suzama, a moj sin je sve vreme pevao Za Beograd, Za Beograd iz filma Ko to tamo peva.
„Bila sam ubeđena da ništa neće da se desi, da ćemo se vratiti jako brzo posle porođaja – i sada se pitam otkud ta moja mirnoća“, prepričava scene polaska sa glavne novosadske stanice, preko puta koje sedimo 25 godina kasnije.
Ka jugu zemlje putuju zaobilaznim putem, izbegavajući mostove.
U Nišu, najvećem gradu na jugu Srbije, u autobus ulaze majka sa bebom, starom nekoliko dana, i bračni par Albanaca.
„Autobus je bio pun dece i majki i svi idu u Skoplje.
„Stanica u Leskovcu nikada punija, sve mladi vojnici, kao da sam bila deo scenarija nekog ratnog filma, neverovatno“, odmahuje glavom.
Nešto kasnije, autobus zaustavlja i pretresa policija, a potom ženu sa bebom i bračni par Albanaca izvode iz autobusa.
„Bilo je zastrašujuće, pitala sam se kako će ona sama natrag, za nekoliko sati kreću sirene, ostavljaju je na putu u najgorem trenutku“, dok se priseća, oči su joj zatvorene.
NATO bombardovanje usledilo je posle propalih pregovora Srba i kosovskih Albanaca u francuskom Rambujeu i Parizu, februara i marta iste godine.
Povod za intervenciju, prema obrazloženju NATO-a, bilo je sprečavanje dalje humanitarne katastrofe i progona Albanaca na Kosovu koje su sprovodile srpske bezbednosne snage.
Akcija je pokrenuta bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Autobus stiže na granicu sa Makedonijom, a njenih roditelja koji je trebalo tu da je sačekaju, nema.
Mobilni telefoni su retkost te 1999. godine, pa Snežana odlučuje da nastavi ka Skoplju.
Javila im se iz malog restorana, pokraj stare skopske stanice i nekoliko sati kasnije, na sigurnom, sa roditeljima odlazi ka Prilepu, gradu na dva sata vožnje od makedonske prestonice.
Dve nedelje kasnije, rodila se Milica.
Snežanin suprug je sam u Novom Sadu, ide na posao svakog dana.
„Bilo mu je teško, sam je, rodila mu se ćerka.
„Uspeli smo da mu pošaljemo jednu fotografiju, faksom“, priča, prvi put uz osmeh na licu.
Snežana u Makedoniji svakodnevno čuje i vidi avione.
„Vidite ih kako preleću nebo, znate da idu ka Srbiji“, blago povisuje ton.
Možda baš ti avioni svakodnevno nadleću Kraljevo.
Snežanu Vukadinović sa bebom dva dana posle porođaja puštaju iz bolnice kući, u iznajmljeni stan u prigradskom naselju Beranovcu.
„Sedmog dana od mog porođaja, sve nam je popucalo, prozorska okna na terasi, na ulaznim vratima, sve se treslo – te katastrofalne zvuke i dan danas ne mogu da zaboravim.
„Uzela sam Nataliju, sin i ćerka vide da se nešto dešava, ali ne razumeju u potpunosti, stajemo ispod štoka“, prepričava danas.
Kilometar dalje, pala je bomba.
Zaposlen pri vojnom aerodromu Lađevci, Snežanin suprug se posle kraćeg bolovanja zbog njenog porođaja, vratio da radi i nije dolazio kući do kraja bombardovanja
Snežana je ostala sama sa troje dece.
„Brinem za muža, ne javlja se, a stalno slušam da gađaju Lađevce, patronažna sestra ne može da te obilazi, ne mogu bebu da vodim na kontrolu, jer je vazdušna opasnost, starija deca uplašena.
„’Proći će, proći će’, tešim ih, odakle sam crpela snagu, ne znam. Tada ne razmišljate o sebi, već o deci – danas ne bih mogla tako, navukla sam takav strah“, govori tiho.
‘Žene su se porađale za dva, tri minuta od straha’
Tu mučnu 1999, kako je naziva, Ljubica Ilić, babica u Opštoj bolnici u Šapcu, ne zaboravlja ni posle četvrt veka.
„Pacijenti su na prvom mestu, razmišljaš o njima, oni su prioritet, avioni ne prestaju da kruže.
„Zaboraviš da je policijski čas, da su sirene, samo juriš da pomogneš ženama koje se porađaju – potisneš strah“, seća se Ljubica Ilić, koja gotovo 40 godina radi kao babica.
Dok kroz prozor gledaju avione kako preleću, babice i lekari bodre porodilje „govorite im da će sve biti u redu, da ste sa njima, da nisu same“.
„Žene su se porađale za dva, tri minuta od straha“, opisuje Ilić za BBC na srpskom.
Bebe su bile u posebnom delu, sve zajedno, u zagrađenoj prostoriji.
Jednog dana začula se jaka eksplozija – gađana je kasarna nedaleko od bolnice.
„Ženi od straha kreću kontrakcije, opšta jurnjava, mi pokušavamo da je zaštitimo, da je sklonimo
„Razmišljate o svojoj deci koja su kod kuće, da li je tamo sve u redu – ma to je bilo strašno, katastrofalno“, priča Ilić.
- Dvadeset godina kasnije: Poslednji let za Beograd
- „Morao sam ponovo da učim da živim“: Svedočenja radnika bombardovane Rafinerije u Pančevu
- Kosovska sećanja povezana strahom
‘Tu radost nisu mogle da potisnu ni bombe ni sirene’
Nekoliko dana posle okončanja bombardovanja, sredinom juna, Snežana Maletin napušta Makedoniju, ali je dočekuju problemi na granici sa Srbijom.
Granični službenici tvrde da dete nema putne isprave, iako Milica ima međunarodno važeću krštenicu.
„Bila sam toliko besna, plašila sam se da će mi prestati mleko i to je jedino što me je sprečavalo da ne krenem pešice“, priča ogorčeno.
Vraćaju se u Prilep, i posle dva dana birokratskih peripetija, uspevaju da se vrate u Novi Sad.
Dvadeset i pet godina kasnije, Snežana nema dilemu da li bi isto uradila – ponovila bi svaki korak, kaže.
U tom trenutku, u stanicu ulazi autobus firme Niš ekspres, istog prevoznika kojim je tog aprila 1999. krenula ka Makedoniji.
Četvrt veka kasnije, Snežana Vukadinović se na svaki jači zvuk strese.
Dugo po završetku bombardovanja nije mogla da spava.
O tim mesecima retko govori.
„Osetim neku jezu, strah, sve mi se vrati u sekundi – ne ponovilo se“, kaže.
Ljubica Ilić i danas radi kao babica u bolnici u Šapcu.
„Kada majci predate dete, a ona ga zagrli, pa nema lepšeg prizora – tako je i bilo i tih meseci.
„Tu radost nisu mogle da potisnu ni bombe ni sirene“, kaže ona.
Pogledajte video o NATO bombardovanju:
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
