Završimo Drugi svetski rat

Pitam se zašto se ovde bar Drugi svetski rat ne privede kraju, dostojno pokopaju žrtve, ožale nevino stradali i stvori pretpostavka da živimo u miru.

Da nisam godinama u ovoj priči ne bih znala koliko osvetoljubivosti i zloće buja na svakom koraku. Da krenemo od činjenica. Na lokalitetu Šinteraj, podno Vršačkog brega, zapravo na stočnom ili pasijem groblju pobednici Drugog svetskog rata su ostavili masovne grobnice. Neki spore da te grobnice uopšte postoje. Na književnom popodnevu upriličenom u Društvu književnika Srbije povodom promocije knjige Dragog Bugarčića „Sporedna ulica“, Sava Živanov je ispričao kako je kao dečak vraćajući se sa ocem sa njive prošao pored dugačke kolone špeditera natovarenih leševima iz kojih se cedila ljudska krv. Špediteri su išli u pravcu Šinteraja. Dakle, postoji bar jedan živi svedok koji je javno rekao da su Nemci, stanovnici Sporedne ulice, pobijeni i zakopani negde podno Vršačkog brega. Svi ovi mrtvozornici što špartaju Balkanom, otkrivaju masovne grobnice poslednjih ratova, identifikuju žrtve mogu zagrebati i na Šinteraju. Nije to nemoguća misija.

Knjiga Dragog Bugarčića je potresno literarno štivo o događanjima u Sporednoj ulici na kraju Drugog svetskog rata. Stanovnici Sporedne ulice su žrtve odmazde? Oni su krivi samo zato što su bili Nemci na kraju strašnog rata koji je Nemačka izgubila i što stanuju u toj ulici. Povod odmazde je smrt ruskog majora koga je brat mlade Nemice ubio jer je pokušao da siluje njegovu sestru. Postoje još uvek živi ljudi koji su odmazdu videli svojim očima. Na delu je bila logika – oni su nama ubijali sto za jednoga, pa smo i mi njima to isto uradili. Na zločin zločinom.

Inicijativu za podizanje krsta dalo je Društvo srpsko-nemačko-austrijskog prijateljstva. Novac je sakupio Helmut Friš, arhitekta iz Beča, sin poslednjeg nemačkog gradonačelnika Vršca koji je likvidiran po kratkom postupku kad su pobednici ušli u grad. Helmut je tada bio dečak. Strpali su ga u logor iz koga je pobegao, stigao do Austrije i svoj životni vek proveo u toj zemlji. Ipak, Helmut voli Vršac, često dolazi, ponosan je na vitraže u katoličkoj crkvi koje je podigla njegova porodica. Puno napora je uložio da sakupi priloge za podizanje krsta.

Kad je novac sakupljen, dozvole dobijene (što je u našim prilikama uvek neverovatan podvig) mnogi su se prepali krsta. Jevrejska opština i njen predsednik Aleksandar Nećak organizovali su sastanak s ciljem da se onemogući podizanje krsta. I uspeli su. Na sastanku su pored članova Jevrejske opštine bili istoričarka Branka Prpa, predstavnici Udruženja antifašista i troje, ispostavilo se, neorganizovanih intelektualaca (verski analitičar Živica Tucić, germanista dr Zoran Žiletić i novinarka Nadežda Radović). S obzirom da sam učestvovala na tom skupu, mogu da prenesem vlastito osećanje nemoći pred bujicom podozrenja i mržnje. Znam zasigurno da ne branim fašiste i da ne ignorišem žrtve fašizma. Ali, zar u ime tih žrtava treba ignorisati isto tako nevine žrtve iz redova pobeđenih. Zar o zločinima nad nevinim Nemicama i njihovom decom treba ćutati u ime jevrejskih, romskih i srpskih žrtava? Zar nije vreme da prestanu nadgornjavanja, vređanja, omalovažavanja? Kako ćemo stići do pomirenja posle ratova devedesetih ako ne završimo priču o Drugom svetskom ratu?