Zbogom vladavini prava

E sad, šta biva kada se ove tri grane vlasti dogovore da neće međusobno da se kontrolišu, već se, naprotiv, udruže i zajednički odbiju da se povinuju Ustavu? Evidentno, tada stradavaju Ustav i njime utvrđena demokratska načela. A može li to da se desi? Da vlast ne poštuje Ustav? Može. I desilo se, nedavnim donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Sl. glasnik RS“, br. 99/11). Izmenjenim članom 42. osnovnog zakona, odredbom stava 1, uvedeni su novi organi Ustavnog suda sa pravom donošenja odluka, Veliko veće i Malo veće. Veliko veće čini 8 sudija, a Malo 3. Da bi odluke u svakom od njih bile donesene, sudije moraju biti jednoglasne. Iz ovog sledi da će pojedine odluke Ustavnog suda, nebitno koje, biti donošene i glasovima samo troje sudija Malog veća.

A šta je utvrđeno Ustavom? Odredba njegovog člana 175. stav 1. glasi: „Ustavni sud odluke donosi većinom glasova svih sudija Ustavnog suda. „ Samo tako i nikako drugačije. Kako Ustavni sud broji 15 sudija, većinu čini njih 8. Taj uslov iz Ustava će biti ispunjen prilikom donošenja odluka na sednicama Velikog veća, ali šta je sa Malim? Tri je daleko od broja osam.

Zaobilaženje ove ustavne odredbe nije nimalo bezazleno, ako se zna šta ona predstavlja. Njome je ustavotvorac potvrdio opredeljenje ovog društva za demokratiju, za razvoj na temeljima najvažnijeg demokratskog principa uređenja vlasti – vladavini većine nad manjinom. U najvažnijem telu za očuvanje demokratskih vrednosti, Ustavnom sudu, obezbeđeno je da se samo većinom glasova svih sudija mogu donositi odluke. Da li je ova vlast bila svesna da je, donošenjem zakonske odredbe da i troje sudija Ustavnog suda mogu da donose odluke, napustila demokratski princip vladavine većine nad manjinom, utvrđen Ustavom?

Vlast je dala obrazloženje da je ovo učinjeno radi „efikasnijeg’’ rada Ustavnog suda. Naravno da će rad suda biti efikasniji kada odluke donosi manji broj sudija. Uopšteno, što manji broj ljudi odlučuje o jednoj stvari, odluke se lakše i brže donose, jer je manja mogućnost različitih mišljenja. Sledeći tu logiku, najefikasniji sistem rada je onaj u kome jedan čovek odlučuje u ime svih. Ali se takav sistem onda zove diktatura, a ne demokratija. Može li onda efikasnost rada biti opravdanje za napuštanje demokratskih principa?

Još neka pitanja se neizbežno nameću. Odakle pravo 1/2 poslanika u Narodnoj skupštini da menjaju volju 2/3 svojih prethodnih kolega koji su izglasali Ustav? Odakle im pravo da menjaju volju naroda koji je referendumom potvrdio ovakav Ustav? Da li oni misle da ovim zakonom mogu da uspostave vlast mimo volje građana, suprotno odredbi člana 2. Ustava?

Razmere ove akcije su zabrinjavajuće – u njoj su učestvovali i Ustavni sud, koji je javno, putem novina najavio ovakvu zakonsku odredbu, i Ministarstvo pravde, koje je u ime Vlade utvrdilo tekst odredbe, i Zakonodavni odbor Narodne skupštine koji nije uočio ništa neustavno u njoj (!), i poslanici Narodne skupštine koji su je usvojili. Sve tri grane vlasti! Slučajnost? Omaška? Nemoguće. To bi značilo da toliki pravni stručnjaci ne shvataju osnovno svojstvo Ustava – nedodirljivost na izmene i dopune putem zakona. Sve upućuje na zaključak da se ovde radilo o unapred smišljenom, udruženom mangupskom poduhvatu priličnog broja službenika u ovim državnim organima, sa jasnom namerom da se ukine demokratski princip vladavine većine nad manjinom i da se, na Mala vrata, uvede sistem u kome manjina odlučuje u ime većine.

Ma šta o ovome rekla vlast, ma kakve hvalospeve govorila za nju, ova odredba zakona ostaje ono što jeste – rekvijem Ustavu, demokratiji i vladavini prava u Srbiji.

Vladimir Borota, Zemun