Zdravstveni rizici imigracije: Povodom najave dolaska u Srbiju 100.000 gastarbajtera iz Gane

Mnogi bi kazali – po neko sluđen propagandom, a velika većina rezignirano i s dozom cinizma – da je to cena našeg ulaska u „zlatno doba“. Skloni apsurdu bi dodali kako smo i mi nekada tako išli u Nemačku. Jesmo, ali je jedna od bitnih razlika da se tada Nemci nisu masovno iseljavali iz svoje zemlje.

Bilo kako bilo, suočeni smo sa najezdom naših nekadašnjih prijatelja iz doba nesvrstanosti. Najmanje je važno da li će već sutra doći baš 100.000 Ganaca i Gankinja (da se naučimo, ispravno je i Ganjana/Ganjanki i Ganijaca/Ganijki). Trend je neminovan, a sigurno je da će proći još decenije pre nego što poslednji autohtoni stanovnik ove zemlje – bilo da je Šumadinac, Vojvođanin ili Sandžaklija – ugasi ono poslovično svetlo i zatvori za sobom vrata.

No, okrenimo se trenutnim brigama. Ostavićemo po strani ekonomske, političke i druge dileme izazvane izmenom strukture radno aktivnog stanovništva, pa ćemo se zadržati na zdravstvenim rizicima. Zemlje – veliki uvoznici radne snage – obično obavljaju trijažu, uključujući zdravstvene preglede, lokalno, na području odakle se regrutuju imigranti. Time se štedi na nepotrebnim putnim troškovima, a detaljno ispitivanje zdravlja, uz dalje praćenje, svakako sledi i po dolasku. Priroda pregleda zavisi od zemlje porekla imigranata.

Nama radnici najviše stižu sa Indijskog potkontinenta (Indija, Pakistan Bangladeš, Nepal, Šri Lanka), a sada, kako vidimo, pridružiće im se i ešeloni iz podsaharske Afrike. To su delovi sveta koji su enormno napredovali tokom poslednjih decenija, dok smo se mi bavili ratovanjem, batrgajući se potom u tranzicionom blatu. Ipak se iz doba kolonijalizma i ekstremne bede ne iskače se ni brzo, ni lako. Tamo se govori o dvostrukom bremenu bolesti: sve veći problem su hronična nezarazna i degenerativna oboljenja, koja u Indiji, recimo, učestvuju sa 66 odsto u strukturi svih uzroka smrti; s druge strane, zaraze su još uvek važan uzrok obolevanja i umiranja.

Govori se čak i o „trećem bremenu“ koga čine rizici vezani za pojavu novih, uglavnom infektivnih uzročnika sa epidemijskim i pandemijskim potencijalom. Da bi se shvatila veličina problema treba imati u vidu da se, od sticanja nezavisnosti 1947. godine, populacija Indije i Bangladeša (nekada Istočnog Pakistana) povećala za po više nego četvorostruko – u Indiji sa 340 na 1460 miliona, a u Bangladešu sa 40 na 175 miliona. Rekorder je Pakistan čije je stanovništvo naraslo za 8,5 puta, sa 30 na 255 miliona. To mnoštvo je moralo sebi da obezbedi životni prostor, pa su krčene šume i širene urbane celine.

U Indiji je 1951. godine 17 odsto stanovnika živelo u gradovima, a danas ih je preko 35 odsto. U Pakistanu je urbanizacija dostigla skoro 40 odsto, ali 46 odsto urbane populacije živi u sirotinjskim četvrtima („slamovima“), bez osnovnih sanitarnih uslova. Gustina urbane naseljenosti u Bangladešu je među najvišima u svetu – preko 1300 stanovnika po kvadratnom kilometru.

Prenaseljenost i nehigijenska sredina dodatno povećavaju rizik od pojave klasičnih i novoiskrslih zaraza tokom poplava i sličnih, bar delimično antropogenim uticajem nastalih klimatskih promena. Tako su velike poplave u Pakistanu pre tri godine doprinele eksplozivnim epidemijama malarije, denge i kolere. Ima u tim zemljama velelepnih palata i luksuznih bogataških četvrti, ali njihovi žitelji nemaju želju da grade EXPO 27. Nama dolazi sirotinja iz slamova.

Mada je velika većina imigranata zdrava, oni potiču iz područja u kojima je mnogo tuberkuloze (u Indiji se godišnje beleži po 2,5 miliona, a u Pakistanu pola miliona obolelih), zaraznih žutica (učestalost hepatitisa B ide na 10 i više odsto, a hepatitisa C na pet odsto) i drugih polno i iglom prenosivih infekcija (u Gani je, prema nekim procenama, svaki 60. stanovnik zaražen HIV-om), malarije, lišmanijaze, denge i ostalih vektorskih (zglavkarima koji sišu krv prenosivih) bolesti, crevnih parazitarnih i drugih zaraza (razne gliste, kolera, trbušni tifus, dečja paraliza, hepatitis A) itd. Zadržaćemo se na, bar iz naše perspektive, najznačajnijima među njima.

Be-se-že vakcinacija se sprovodi u celom svetu, ali ona ne štiti od zaražavanja tuberkulozom, već samo od dva njena najteža oblika – tuberkuloznog meningitisa i milijarne (rasejane) tuberkuloze. Francuska je pre 20-ak, a Hrvatska je pre 10-ak godina obustavila obaveznu vakcinaciju dece, jer je ova bolest kod njih prestala da bude narodnozdravstveni problem. To je i naša perspektiva, a strani radnici bi mogli da je ugroze – i to u maloj meri – jedino ako pri dolasku ne bi bili pregledani i ako bi u toku boravka bili ignorisani njihovi simptomi i znaci otvorene tuberkuloze pluća. Izvesnu zebnju nameće saznanje da se sve češće, naročito u Indiji, javljaju sojevi Kohovog vacila otporni na sve standardne lekove.

Hepatitis B je, kao i sida, polno prenosiva bolest, a hepatitis C pretežno ugrožava intravenske korisnike droga. Ove bolesti predstavljaju realnu opasnost, ali u odgovorno postavljenom sistemu zaštite zdravlja mogu da se drže pod kontrolom. Opet je ključna trijaža pri regrutaciji imigranata. Situacija bi bila radikalno drukčija ako bismo uvozili animir dame ili profesionalne seksualne radnike i radnice.

Stari ljudi pamte doba kada je malarija u Srbiji, a još više u južnijim delovima bivše zajedničke države, uz tuberkulozu bila jedna od najvažnijih, ne samo zaraznih bolesti. U međuvremenu je, zahvaljujući obavljenom programu iskorenjivanja, populacija malaričnih komaraca znatno redukovana, mada ih još ima. Zato nam je važno da otkrijemo i lečimo došljake – bilo strance, bilo naše povratnike iz tropa – koje trese malarična groznica. Kada se na nju misli, dijagnoza nije problem.

Lišmanijazu – bilo visceralnu, poznatu kao kala azar, bilo kožnu – prenose insekti iz potporodice Phlebotominae. Nazivaju se peščanim mušicama, a kod nas, zbog svoje sićušnosti nevidima i zbog nečujnosti papataćima (ital. papataci). Njihova brojnost je u velikoj meri redukovana kao nuzefekat iskorenjivanja malarije, pa kala azara više nemamo, a kožna lišmanijaza i papatači groznica (naziv bolesti se uobičajeno piše sa č, a ne ć) jave se jedino među povratnicima sa Primorja ili sa još daljih odredišta. Nevida je kod nas trenutno suviše malo da bi došlo do održive transmisije parazita.

Denga je u ekspanziji u celom svetu. Na jugu Evrope se još nije ustalila kao endemska bolest, mada se javljaju sporadični slučajevi – u Francuskoj, Italiji i u susednoj Hrvatskoj. Verovatnoća zaražavanja je veća gde ima više azijskih tigrastih komaraca, ali je uspešno prenose i drugi šumski, odnosno rečni komarci (Aedes). NJena učestala pojava u Srbiji samo je pitanje vremena.

Epidemije kolere nismo imali na ovim prostorima duže od 110 godina. Poslednja, sedma pandemija kolere koja je još u toku, pokazala je pre pola veka da izvesno vreme može uspešno da se prenosi i održava čak i u zemlji kakva je Italija. Ipak sa takvom pretnjom možemo da se nosimo i da sprečimo veću štetu.

Trbušnog tifusa i paratifusa smo se oslobodili, a problem je što postoji hronično kliconoštvo, pa rizik importovanja ne može da se isključi. Eventualna epidemija bila bi suzbijena u začetku, mada je među 4-5 miliona registrovanih bolesnika od trbušnog tifusa u Indiji sve više onih sa uzročnicima otpornim na antibiotike.

Pre tri godine, u jeku pandemije kovida 19, Ganu su istovremeno pogodile u epidemijskom obliku dve zaraze – marburška bolest i majmunske boginje. Za marburšku bolest se zna od 1967, kada se preko majmuna uvezenih iz Afrike prenela na dvoje Beograđana i 15 puta više Marburžana. Prirodni rezervoari infekcije su voćni slepi miševi, od kojih se preko njihovih bioloških tečnosti ili kontaktom zaražavaju majmuni i ljudi. Ni u jednoj do sada opisanoj epidemiji smrtnost nije bila manja od 20 odsto, a dešavalo se da dostigne 88 odsto.

U Srbiji ne postoje uslovi za endemsko održavanje marburške bolesti, a bolesniku s tipičnom kliničkom slikom je duša u nosu i nije mu do putovanja. Rizik može da predstavlja čovek koji se zarazi, pa u roku od 4-21 dan, koliko traje inkubacija, doputuje ovamo. Pre pojave simptoma nije zarazan, a ukoliko preživi, spermom može da prenosi uzročnike još skoro dva meseca.

U istovremeno nastaloj epidemiji majmunskih boginja za nedelju dana je prijavljeno 33 obolelih u uzrasnom rasponu od devet meseci do 45 godina. Većinu obolelih činili su muškarci, što je karakteristično i za epidemije ove bolesti u Evropi.

U svim nabrojanim zemljama vladaju bar neke od tzv. zapostavljenih tropskih bolesti. Limfatičnu filarijazu – kod nas poznatu kao slonovska bolest zbog nekada enormnog oticanja pojedinih delova tela, obično nogu – prenose komarci kojih ima i u ovom delu sveta, ali srećom ne postoje, bar za sada, ekološki uslovi za uspostavljanje procesa zaražavanja. Isto važi i za onkocerkijazu, prepoznatljivu po potkožnim čvorovima u kojima su sklupčane gliste duge i po više desetina centimetara, a prenosive putem crnih mušica iz roda Simulium (kome pripada i naša golubačka mušica), kao i za šistozomijazu, takođe parazitarnu bolest za koju je potrebno gaziti vodu u kojoj boravi jedna vrsta račića kao prelaznog domaćina zaraze.

Ne preti nam opasnost ni od: afričke triponozomijaze ili bolesti spavanja, jer na ovim geografskim širinama nema muve ce-ce; burulijskog čira, izazvanog bakterijom sličnom uzročniku tuberkuloze; lepre koje smo se oslobodili pre više decenija, kada je zatvoren leprozorijum u Sarajevu (ona je sada teško prenosiva bolest), te frambezijaze (engl. yaws), kao varijante nepolnog, endemskog sifilisa.

Pre više decenija smo iskorenili trahom, koji dovodi do slepila zbog oštećenja kapaka i rožnjače. Uzročnik je široko rasprostranjena bakterija, ali su za obolevanje potrebne ponavljane infekcije i nizak higijenski nivo.

Ostaju tzv. geohelminti – čovečja glista, bičasti valjkasti crv, rudarska glista i druge iz rodova Ascaris, Trichuris, Ancylostoma i Necator – čije larve jedan deo životnog ciklusa provode u zemlji, odnosno blatu, pošto su tu dospele stolicom. Za njihovo prenošenje potrebni su, dakle nerešeni sanitarni uslovi, izmetom zagađeno zemljište i bosonogost.

U jednom međunarodnom izveštaju postavlja se pitanje: „Koji su tekući problemi u Gani?“ i odmah odgovara – korupcija i odsustvo transparentnosti vlasti. To je neprijatno podsećanje i na našu stvarnost, ali imamo sreću da se razlikujemo po higijenskim uslovima života. Stoga je rizik da nam se prenesu i nekontrolisano rasejavaju zapostavljene tropske bolesti, najčešće odsutan, za neke od njih moguć u ograničenom obimu, a ni za jednu verovatan u širim razmerama. Naravno, ova procena važi ukoliko nam se uslovi života drastično ne promene i ukoliko mreža instituta i zavoda za javno zdravlje propisno sprovodi nadzor i kontroliše epidemiološku situaciju.

Da zaključim: nema drame ako preduzimamo potrebne mere sprečavanja i suzbijanja mogućih zaraza. Nevolje će nastati ako ih zanemarimo.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.