foto (BETAPHOTO/MILAN ILIĆ)S koje god strane barikade da se našao – bilo da je ćacifil ili čacifob – svako u Srbiji danas je svestan da je zemlja po ko zna koji put na važnoj istorijskoj raskrsnici. I opet, kao i mnogo puta ranije, rizikuje da pogrešno prelomi.
Govori se čak i o Trećem srpskom ustanku. Nije reč samo o aritmetičkoj grešci u sabiranju prostih brojeva, već i o odsustvu istorijskog sećanja, sa opasnom tendencijom da se srlja u nevolje zbog odbijanja da se uči iz tragičnog kolektivnog iskustva. Zato, ne daj bože ponavljanja, ako ne mora (a, da li mora zavisi od otuđene svetovne i crkvene vlasti)!
Nije se na ovim prostorima oskudevalo u bunama i ustancima, ali ako se uzmu u obzir samo takvi pokreti sa inicijalnim ili kasnije zadobijenim opštenarodnim karakterom, Treći srpski ustanak najavio je tadašnji pukovnik Kraljevine Jugoslavije Dragoljub Draža Mihajlović 11. juna 1941. na Ravnoj Gori osnivanjem Komande četničkih odreda Jugoslovenske vojske.
Četvrti srpski ustanak proglašen je 4. jula 1941, a realno je počeo pucnjima Žikice Jovanovića Španca 7. jula iste godine u Beloj Crkvi. Draža je izdan i kasnije streljan, a Španca su njegovi drugovi s leđa likvidirali kao „trockistu“.
Korisno je podsetiti se kako je prošla „partizanska Srbija“ tokom prve tri ratne godine i „četnička Srbija“ u poslednjoj godini tog nesrećnog rata. Daleko od toga da su se Nemci ponašali kao turisti, ali je naša bratoubilačka krvožednost prilično zasenila njihov doprinos ukupnom broju žrtava.
Na širem području bivše zajedničke države dizanje revolucije u vreme surove okupacije – sa idejom da će okupator otići kad-tad, a da je idealno vreme da se satre „domaći neprijatelj“ – još više je marginalizovalo ulogu Nemaca, posebno u ubijanju civila.
„Leva skretanja“ su u svom ekstremnom obliku trajala duže od godinu dana, prevashodno pogađajući narod po gorštačkim područjima, ali je stradalo i mnogo moravsko „selo moje ravno“. Ko god nije bio spreman da odmah uzme pušku proglašavan je „petokolonašem“, „trockistom“ i „slugom okupatora“, pa je završavao na „pasjim grobljima“ ili po kraškim jamama, prethodno već dobrano napunjenim nesrećnicima koje su likvidirale vojske druge vere. Da ne bude iluzija, isto se dešavalo „crvenima“ i „komunjarama“ kada bi se pojavili uniformisani sunarodnici suprotnog ideološkog opredeljenja.
Lako nam ruka krene da steže bratovljev vrat. Tako je bilo za vreme okupacije, ali i kasnije, recimo u vreme Informbiroa. Svetozar „Tempo“ i Luka Vukmanović, Draža Mihailović i njegova deca, Peko i Vladimir Dapčević (uz još dva brata i sestru), Milentije i Miodrag Popović samo su najpoznatiji primeri ratnog i poratnog razdora u istoj porodici.
Tada je bila u pitanju ideološka isključivost, ali su na oštrim istorijskim krivinama sletali s puta i mnogi nevini ljudi. Krajem četrdesetih godina prošlog veka u raznim varijantama, kao paradigmatična, ponavljala se priča o gnevnom rukovodiocu koji upire prst u zid sa velikim Titovim i Staljinovim portretima i naređuje zbunjenom potčinjenom: „Skloni ovog zlikovca!“. Neobavešteni mučenik učtivo pita: „Levog ili desnog?“ i za dugo nestaje iz javnog života.
U nekom davnom samoispitivanju shvatio sam svu nepredvidivost i tragiku naših sudbina. Da sam bio 15-20 godina stariji, kao student Univerziteta u Beogradu izvesno bih bio ljuti levičar i, po svoj prilici, član KPJ ili skojevac.
S druge strane, da sam se u Aprilskom ratu zakleo na vernost kralju i otadžbini, do kraja bih se držao zakletve. Statistički gledano, najverovatnije bih stradao u jednom od dva najveća međusobna masakra – u prvom slučaju kao partizan u kasno proleće 1943. na Sutjesci, a u drugom dve godine kasnije kao četnik na obližnjoj Zelengori.
U sramnim ratovima krajem prošlog veka nismo se međusobno klali, jer smo usmeravani na susede, ali smo se žestoko delili i mrzeli po prvo- i drugo-srbijanskoj, odnosno „patriotskoj“ i „izdajničkoj“ liniji. Sada su bivši zemljaci državnim granicama odeljeni od direktnog razornog uticaja naših drčnih političara, pa nas oni pujdaju na domaći međusobni obračun.
Poseban psihološki fenomen je da im najviše veruje izbeglička sirotinja po raznim batajnicama, ledinama, ovčama i borčama, pre više od tri decenije isterana iz svojih dalekih domova upravo zbog naivnog podleganja slatkorečivosti tih istih političara. Tu kao da je reč o kolektivnom štokholmskom sindromu.
Današnjim studentima i srednjoškolcima ne znači mnogo ovo istorijsko podsećanje. Srećom, oni su nekim čudom, bar za sada, lišeni netrpeljivosti i osvetoljubivosti karakterističnih za svoje očeve i dedove. Građane osvajaju poletom, šarmom, prostodušnošću, vedrinom i humorom. Zarazili su dobrotom i starije pristalice.
Toliko inventivnosti i superiornosti uneli su u ovu utakmicu svojih mladih i naših preostalih života da nam ostaje jedino da ih sledimo.
Nemamo prava da im mudrujemo, ali je shvatljivo da strepimo, pre svega zato što im, osim u retkim prilikama kao što se desilo 15. marta, ne pružamo dovoljno odlučnu podršku.
Dodatan razlog za brigu su gubitak tempa i zamor „ljudskog materijala“. Skoro pola godine se čekalo na ispunjenje prvobitna četiri zahteva, mada je od početka bilo jasno da je prvi neprihvatljiv za režim, koji bi stavljanjem relevantne dokumentacije na uvid javnosti razotkrio svu svoju kriminalnu prirodu.
Trenutno ključan zahtev – raspisivanje parlamentarnih izbora – takođe zahteva mnogo vremena i strpljenja. Možda je najcelishodnije da se „tirjanstvu stane nogom za vrat“ insistiranjem na ostavci predsednika Republike zbog bezočnog kršenja Ustava, ali o tome odlučuju novouspostavljeni plenumi i zborovi.
No, koji god pristup da prevlada, važno je da se ponovo ne zakrvimo. Studentima takvo razrešenje društvene krize nije na pameti, ali režim još jedinu šansu za odlaganje svog kraja vidi u podelama i nasilju. Potrebno je mnogo mudrosti da se izbegne takav razvoj događaja. Valjda ni sve režimske strukture, uključujući organe sile, ne zaslepljuje potpuni mrak.
Autor je penzionisani profesor Medicinskog fakulteta
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
