Zgrada Vlade Srbije izgledaće kao pomoćni objekat Trampove kule

Kamo sreće da je ime Nikole Dobrovića, arhitekte, urbaniste, teoretičara arhitekture, profesora Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i akademika SANU ostalo i dalje poznato samo uskom krugu arhitekata i istoričara umetnosti. To bi značilo da njegovo jedino izvedeno delo u Beogradu nije ugroženo i da se čeka povoljno vreme da se kompleks Generalštaba na uglu ulica Nemanjine i Kneza Miloša, obnovi prema originalnom projektu, na mestu koje predstavlja sam centar srpske državnosti.

Prošle nedelje je Skupština Srbije donela leks specijalis o zgradi Generalštaba, u čijem se naslovu pominje revitalizacija lokacije, a suštinski omogućava rušenje ovog zaštićenog spomenika kulture. Od strane poslanika vladajuće većine imali smo priliku da se naslušamo nedostojnih i priglupih obrazloženja kojima su branili ovaj, za suverenu državu i prosvećeno društvo neodbranjiv predlog zakona.

Na žalost, iza ove priče se kriju posledice pogubne po našu kulturu, državu i društvo. Planiranim rušenjem kompleksa Generalštaba, ne gubimo samo vredno delo arhitektonskog modernizma dvadesetog veka. U istom bloku ugrožene su i Kasarna 7. puka s kraja devetnaestog veka kao i zgrada starog generalštaba (Kamena palata) ruskog arhitekte Vilima Baumgartena, koje se već nalaze u obuhvatu planiranog hotelsko-stambenog kompleksa. Ali to nije sve.

Perfidno se skriva mogućnost da se u bližoj budućnosti dovede u pitanje opravdanost postojanja čak i zgrade Vlade Republike Srbije i Palate Ministarstva spoljnih poslova na ovom prostoru, dela čuvenog ruskog i srpskog arhitekte Nikolaja Krasnova.

Opstanak celokupnog kvarta državne uprave u neposrednom susedstvu mastadontskih hotelsko-stambenih kula koje ga preteći natkriljuju, prostorno, simbolično i suštinski negiraju je bez sumnje doveden u pitanje. Ukoliko nastavimo u ovom smeru, nije nezamisliva odluka da se i ova zdanja koja pored Doma Narodne Skupštine personifikuju snagu i kontinuitet naše države postanu tuđe vlasništvo, a možda i budu srušene zarad „sveukupnog privrednog razvoja Republike Srbije“. Uostalom, ko nam garantuje da ova sumanuta odluka nije samo prva u nizu?

Raskrsnica Nemanjine i Kneza Miloša je jedna od retkih arhitektonsko-urbanističkih celina koja odražava nezavisnost i državni kontinuitet u ovom gradu i državi gde je svako trajanje incident. Od kneza Miloša koji formira novi administrativni i vojni centar Beograda, preko predratnih palata koje projektuje Nikolaj Krasnov, koji je zajedno sa ostalim ruskim emigrantima podigao kulturu prestonice nove velike države, do Dobrovića koji udara završni pečat sa svojim kompleksom Državnog sekretarijata narodne odbrane kao još jednog izraza snage i modernosti države.

Uvođenje komercijalne funkcije i pogotovo stranog vlasništva u epicentar srpske državnosti biće svima očigledan prostorni prikaz koliko nismo suvereni kao država. Naši neprijatelji su 1999. godine tačno znali šta su naši simboli državnosti, pa su ih namerno gađali. Kada je 11. septembra 2001. godine izveden teroristički napad na Njujork i Vašington, Pentagon je značajno oštećen. Nikada nismo saznali kolika su bila oštećenja te ogromne zgrade velike simbolične i skromne arhitektonske vrednosti, ali njena obnova je krenula odmah. Nije se razmišljalo da bi tu možda mogao da nikne neki hotel u vlasništvu biznismena iz Saudijske Arabije. Ovo je novi udar na naše simbole, ali sada kroz lukrativne poslovne kombinacije uz saučešće domaćih uzurpatora i štetočina bez državničke odgovornosti prema našoj istoriji i tradiciji.

Za razliku od njih, Knez Miloš je imao dovoljnu svest o suverenosti da formira novi državni centar van dometa turskih topova na pustoj padini zapadnog Vračara. Tu je izgradio svoj konak i Veliku kasarnu (koja i dalje postoji ali verovatno ne zadugo), a svi koji su došli posle njega su dali svoj doprinos da to postane jezgro srpske državnosti. Danas Milošu vraćamo njegov amanet tako što svakom budućem premijeru i ministru ostavljamo situaciju da ih za vreme trajanja sednica vlade kroz prozor gledaju gosti hotela sa peškirom oko struka, koji mogu i metaforično i bukvalno da sa visine pljunu na njih. O bezbednosnom aspektu ne treba ni trošiti reči, jer je on toliko očigledan da ga samo slepci i zlonamerni ne vide. Svaka soba novog hotela će biti četiri puta bliže zgradi Vlade Srbije nego što je prozor na drugom spratu zgrade u ulici Admirala Geprata broj 14 bio udaljen od parkinga Vlade Srbije 12. marta 2003. godine. To što o bezbednosnim rizicima ne priča niko osim par poslanika opozicije je jasan znak da postoji plan da se ceo ovaj deo grada proda ili preda i da se ugasi nešto što su generacije stvarale.

Primeri kao što su upravo otvorena galerija fondacije Kartije, preko puta muzeja Luvr u Parizu autora Žana Nuvela, ili upravo započeta rekonstrukcija Nacionalnog arheološkog muzeja u Atini koju je projektovao Dejvid Čiperfild govore da je moguće izvršiti rekonstrukciju zatečenih vrednih i značajnih objekata starih više od vek sa jedva primetnim, minucioznim i dizajnerski inteligentnim intervencijama. Mi imamo dovoljno arhitekata koji bi u našim uslovima umeli da udahnu novi život starim objektima i kompleksima na ovoj lokaciji, samo kad bi postojalo svesti i dobre namere na mestu odlučivanja. Umesto toga dobijamo neukusno predimenzionirani Trump Tower pored koga će zgrada Vlada Republike Srbije izgledati kao pomoćni objekat.

Dobrovićev Generalštab, palate Nikolaja Krasnova i Baumgartena i ostali objekti u blizini raskrsnice Kneza Miloša i Nemanjine su više od veličanstvenih dela arhitekture. To je istorija naše države koja nije na prodaju. Sramota je da danas Generalštab brane studenti i arhitekti dok oficiri i vojni penzioneri (sa retkim i časnim izuzecima) ćute iako su mnogi tu proveli čitav radni vek. Stavljanje van snage leks specijalisa o Generalštabu je stvar nacionalnog ponosa i dostojanstva jednog društva. Ukoliko ne istrajemo u odbrani od ove simboličke negacije države, tek će početi da nam stižu naređenja da poslušno realizujemo tuđe koncepte, zamisli i projekte i to ne samo kada je arhitektura u pitanju.

Arhitektura je oduvek bila izraz moći, tako da nije čudno da se celokupno urušavanje države i društva koje nam se dešava u poslednjih trinaest godina ima svoju prostornu dimenziju. „Svako društvo ima arhitekturu kakvu želi, može i zaslužuje da ima“ piše Čarls Dženks vodeći teoretičar arhitekture s kraja dvadesetog veka. Vrijeme je majstorsko rešeto, kaže naš najveći pesnik. Vreme će pokazati šta smo kao društvo zaslužili.

Autor je diplomirani inženjer arhitekture

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.