Svedočenje šefa kabineta ubijenog premijera: Zoran Đinđić nije dao Generalštab Rusima

Negde na nekom od svojih diplomatskih putovanja, premijer Srbije dr Zoran Đinđić upoznao je gradonačelnika Moskve, Jurija Luškova. Kao jedan od najuticajnijih ljudi u Rusiji početkom dvehiljaditih godina, čovek koji je zatvorenu crvenu Moskvu u kratkom periodu pretvorio u modernu metropolu sa hiljadama novih gradilišta, Luškov je predložio Đinđiću da uspostave, kako je rekao, „bratsku ekonomsku saradnju“ na izgradnji Moskve i Beograda. Ta saradnja bi podrazumevala, između ostalog, i simboličnu razmenu nekih značajnih lokacija, tako da ruski investitori dobiju mogućnost da nešto velelepno sagrade u Beogradu, a srpski u centru Moskve. Uvek otvoren za nove ideje, premijer Đinđić je obećao da će ubrzo poslati beogradsku delegaciju kako bi dogovorili početak te saradnje.

Tako smo se sredinom oktobra 2002. godine obreli u Moskvi, nas nekoliko, predvođeni pokojnim gradonačelnikom Nenadom Bogdanovićem. Gradonačelnik Luškov nam je, kao susretljiv domaćin, otvorio vrata svih gradskih institucija koje smo želeli da posetimo, pre svega u oblasti komunalnih poslova.

Uzvratna poseta delegacije Moskve, predvođena Jurijem Luškovim, usledila je ubrzo, početkom decembra. Nakon prijema kod premijera Đinđića, Moskovljani su nastavili razgovore sa svojim beogradskim kolegama, a ja sam ostao u kabinetu premijera.

Đinđić se interesovao da li imamo međusobne predloge o gradskim lokalitetima koji bi bili predmet razmene. Mi nismo imali – jednostavno, nismo stigli da upoznamo Moskvu i tamošnja urbanistička pravila. Ali Rusi jesu. Član gradske vlade Moskve koji je bio zadužen za izgradnju i kome sam ja, kao tadašnji direktor Direkcije za izgradnju Beograda, bio „dodeljen“, interesovao se za lokalitet bombardovanih zgrada Generalštaba.

„Ne dolazi u obzir“, rekao je premijer Đinđić kad sam mu to preneo. „Kad smo već svojom katastrofalnom politikom doveli do toga da nam bombarduju zgrade u srcu prestonice, nećemo se dodatno ponižavati pozivajući druge da nam te zgrade obnove. Generalštab ćemo obnoviti sami.“

Šta se inače dešava sa tim zgradama, ko njima upravlja i postoje li planovi za obnovu, pitao je. Zgrade su delo čuvenog arhitekte Nikole Dobrovića, razgovarao sam sa arhitektama iz udruženja i svi se slažu da bi trebale dobiti status zaštićenog kulturnog dobra i da ih država treba obnoviti u izvornom stanju. Sa druge strane, postoje i inicijative nekih udruženja da zgrade treba ostaviti tako, u ruiniranom stanju, kao istorijski podsetnik na to šta nam se desilo.

„To bi verovatno bilo jako skupo“, prokomentarisao je premijer. „Mi za to sada nemamo para, ali se ne slažem da ostavimo ruševine u centru grada. Naša država se ponovo diže iz pepela i taj pepeo mora da nestane kada stanemo na noge.

Razgovarajte sa udruženjima arhitekata i urbanistima i vidite da li smatraju da zgrade moraju da se obnove ne samo u spoljašnjem izgledu, nego i unutrašnjim sadržajima. Bilo bi lakše pronaći novac ukoliko bi u novoobnovljenim zgradama po Dobrovićevom projektu bili raznovrsniji sadržaji nego što su bile vojne kancelarije. Neki moderan prostor sa galerijama, restoranima, pozorišnim i kongresnim salama…“

Nažalost, premijeru Đinđiću nije preostalo vremena da, kao i za Hram Svetog Save, pronađe način da obnovi razrušeni Generalštab.

Oštećene zgrade arhitekte Nikole Dobrovića su, na inicijativu velikog dela stručne javnosti, dve godine nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, dobile status kulturnog dobra.

Danas, 23 godine kasnije od našeg razgovora o Generalštabu, Srbija rasprodaje, bolje reći poklanja, svoje kulturno blago. Doći će neki da dovrše rušenje, naprave nešto po meri svog profita i da nas opet ponize kao nekad. Kao što je Slobodan Milošević, nakon 78 dana bombardovanja udruženih zapadnih zemalja i razaranja zemlje, proglasio da je Srbija pobedila, tako danas režim proglašava pobedu finansija nad kulturom i najavljuje investiciju koja će preporoditi prestonicu. Bez i jedne javne rasprave, bez urbanističke analize, bez studije zaštite životne sredine, bez procena komunalnih kapaciteta, bez međunarodnog konkursa, bez tendera, bez nas građana.

Kao što smo nakon Miloševićeve ratne pobede dobili devastiranu infrastrukturu i izgubili deo države, tako ćemo nakon Vučićeve lex specialis rasprodaje dobiti 280.000 novih kvadrata u vidu kula od po 30 spratova. Svojevrsni betonski zid biće, nakon Beograda na vodi, druga linija odbrane Beograđana od čistog vazduha sa Save. Taj grandiozni objekat sa nekoliko hiljada stanova i jednim malim hotelom, sa nekoliko hiljada novih stanara koji će svi morati nekako da se snađu u saobraćajnoj gužvi okolnih ulica, biće novi simbol prijateljstva sa američkim narodom – ili možda narodom iz Ujedinjenih Emirata, ili već nekim drugim dalekim, a nama bliskim ljudima.

Izgleda da smo, bez obzira na našu dugu istoriju, po tome kako se odnosimo prema svojoj zaostavštini, još uvek maloletan narod, kome je potreban tutor da nas sačuva od nas samih. Samo mi se čini da danas nema nikog ko bi se prihvatio takve nezahvalne uloge.

Autor je advokat, bivši šef kabineta Zorana Đinđića

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.