Napad na policijsku stanicu 13

Upad grupe gnevnih opozicionih aktivista u policijsku stanicu u Guči, imao je manje sličnosti sa čuvenim Carpenterovim filmom, nego sa predajom policije u Majke Jevrosime 5. oktobra 2000.

Ali ono što ih spaja, pored ambijenta, trebalo bi da bude i snažan osećaj strave i užasa kod publike informativnih medija, pre svega zbog zloslutnog nagoveštaja da su posle napada na Borka Stefanovića ulozi u političkoj borbi u Srbiji sada podignuti na još viši nivo. Vreme je da se dalja eskalacija nasilja spreči pre nego što bude kasno, a odgovornost dele i vlast i opozicone partije.

Vlast mora vrlo brzo da izvuče pouku iz ovog slučaja. Dosadašnja taktika pritiska na opoziciju pomoću pretećih elemenata iz kriminogene sredine funkcioniše sve dok ne izazove aktivan otpor. Istorija je bogata primerima koji podsećaju da motka kojom je razbijena glava Borka Stefanovića ima i drugi kraj. Iako su vinovnici uhapšeni, ovaj napad predstavljao je kap koja je prelila čašu frustracije, čime je udahnuta nova energija do tada dezorijentisanoj i politički heterogenoj opoziciji.

Opozicioni Savez za Srbiju je tako iznenada na poklon dobio krupnu temu oko koje može da ujedini i mobiliše veliki broj pristalica. Iako bi verovatno ionako ubedljivo pobedila na upravo održanim lokalnim izborima, Srpska Napredna Stranka je u nameri da osigura ne samo pobedu, nego i potpunu demoralizaciju opozicije, po svemu sudeći posegla za sredstvima koja u demokratskom poretku nisu dozvoljena.

SNS je optužena da je instrumentalizovala lokalne organe vlasti, a naročito policiju koja je privodila i neopravdano dugo zadržava opozicione prvake, sprečavajući ih da organizuju i nadziru izborne aktivnosti. Povrh toga, policija je optužena i da pod uticajem visokih funkcionera MUPa nije reagovala na brojne prijave uznemiravanja i kršenja izbornih procedura koje su vršili pristalice SNSa. Kada, kao što je to danas slučaj, ovakve optužbe postanu uverljive (ne ulazeći čak ni u to da li su opravdane ili ne), izborne pobede postaju besmislene, a vlast gubi legitimitet bez obzira na fantastične rezultate koje sebi može da pripiše.

Politička teorija i praksa jasno pokazuju da se podrška od 70 ili 80 procenata ne dobija pukim slobodnim izborom, već i nekom formom prinude. Gore od toga je što vlast koja opoziciju istiskuje iz sistema, seče granu na kojoj sedi. Nemoćna institucionalizovana opozicija stvara prostor za radikalizaciju ekstremnih elemenata, a to predstavlja opasnost i po autoritarni režim i po ideale građanske države, a i po sve ono što se inače naziva normalnim životom.

Sa druge strane, opozicija mora da se takmiči sa vlašću vizijama budućnosti, političkim idejama, operativnom sposobnošću da isporučuje rezultate tamo gde ima vlast ili organizacijom na terenu, a ne nasiljem i pukim političkim spektaklom. Taktika eskalacije ima svoje prednosti koje se pre svega sastoje u galvanizaciji opozicionog javnog mnjenja, stvaranju političkog prostora za mešanje stranih faktora i kratkoročnom efektu koje suprotstavljanje ima na organe vlasti nenaviknute na eventualne gubitke. Međutim, dugoročno gledano, to je put koji celo društvo vodi u sve teže i teže sukobe, sve otvorenije strane intervencije, u metež i u smrt.

Jasno je da to ne mogu biti ciljevi kojima ogromna većina građana teži. Nasilni protesti tzv. “Žutih prsluka” u Francuskoj i odgovor predsednika Macrona kroz kombinaciju brutalne sile i političkih ustupaka ne treba nikome da posluže za uzor. Srpska situacija nema nikakve veze sa francuskom, a moguće je i da je tamošnja kriza zbog protesta nekoliko hiljada huligana dobro poznatih policiji namerno preuveličana kako bi se dobilo na vremenu za političko pozicioniranje uoči predstojećih ozbiljnih pregovora o ustrojstvu Evropske Unije i međunarodnog bezbednosnog i trgovinskog poretka. Suportstavljanje vlasti u Srbiji stoga mora biti ograničeno na nenasilne proteste u granicama ustavnih sloboda.

U suprotnom, glavnu reč preuzeće ekstremne snage. Vođa ekstremističkog desničarskog pokreta Dveri iskoristio je situaciju da se nametne kao predvodnik opozicije, dok je istovremeno, što je možda puka podudarnost, nekadašnja nada građanske opozicije, Saša Janković, upravo istupio iz javnog političkog života.

Indikativno je i da se povodom ovog slučaja Dragan Đilas nije oglasio, dok je i sam Vuk Jeremić čiji je uhapšeni stranački kolega Lazar Đurović bio u centru zbivanja, preko incidenta prešao bez ulaženja u najzanimljivije detalje. Koliko god snažna bila negativna osećanja prema Vučiću, opozicija ne sme da umisli da je sve ono što je loše po predsednika Srbije ujedno i dobro po Srbiju. Umesto toga, mora da se potrudi da svoje ciljeve uobliči jasnije i saopštava ih glasnije nego do sada. Ako su zahtevi izneti u petak najbolje što opozicija ume, šanse za uspeh biće male.

Ne treba se uzdati samo u to što su saradnici predsednika Vučića više puta pokazali sklonost da postižu spektakularne autogolove. Strategija sanacije štete obično se sastoji u tome da funkcioner koji zabrlja ponudi ostavku koju Vučić odbije, preuzimajući odgovornost na sebe, i tako svojim autoritetom i legitimitetom prividno zaštiti svog saradnika, a zapravo osnaži sam poredak na čijem je čelu. Do sada se sličan scenario odigrao kada je Marko Đurić podneo ostavku zbog energetskog sporazuma, Rasim Ljajić zbog optužbi za kriminal i fijaska na izborima za Bošnjačko nacionalno veće, a sada zbog situacije u Guči i ministar unutrašnjih poslova Stefanović. Jedini izuzetak napravljen je u slučaju vulgarnog ispada današnjeg šefa BIA Bratislava Gašića kada je zbog predstojećih izbora procenjeno da bi od njegovog zadržavanja na mestu ministra vojnog bilo više štete nego koristi.

Vučić je sve ove slučajeve koristio da održi lekcije iz liderstva kakve nisu viđene još od doba Zorana Đinđića, koji je takođe otpuštao ministre, Momčila Perišića zbog odavanja državne tajne stranoj sili, Vuka Obradovića zbog seksualnog uznemiravanja i Dragana Veselinova zbog potstrekivanja na nasilničku vožnju sa smrtnim ishodom. Sada je došao trenutak da predsednik SNSa pokaže i nešto više. Teorija upravljanja koju očigledno poznaje i prati daleko više od bilo kog srpskog političara daje mu dosta prostora za to.

S obzirom na sve izazove s kojima se suočava na spoljnopolitičkom, pa i ekonomskom planu, Vučić ne bi smeo da podriva međunarodni položaj Srbije krizom političkog sistema koja sve više tinja. On ne sme više da ignoriše pitanja koja se tiču vladavine prava, slobode izbora i izražavanja jer će se ona kao bumerang vraćati sve većom i većom silinom, što više budu potiskivana.

Ključni problem njegove vladavine je ogromna koncentracija moći i upravljanje različitim grupacijama i interesima unutar SNSa. Budući superioran lider, Vučič je za sada uspevao da vlada na način na kome bi mu pozavideo i Miloš Obrenović.

Ali ni Miloševa nije gorela do zore i Vučić bi morao da uzme u obzir to da će privredni razvoj, distribucija i akumulacija bogatstva u jednom trenutku stvoriti uslove za ozbiljniji sukob interesa unutar vladajuće elite, koji će se odraziti i na političkom planu. Taj trenutak rascepa možda se trenutno čini dalekim, ali njegovi temelji se svakodnevno grade sa svakim kilometrom autoputa, svakom novom fabrikom i svakim novim spratom Beograda na vodi. Ako Srbija ne bude imala institucionalan okvir dovoljno snažan da kanališe i amortizuje ovaj proces, čitavo nasleđe kojem se Vučić, svestan svoje istorijske uloge, toliko unapred raduje, nestaće kao balon od sapunice i Srbija će još jednom biti unazađena. Zato je veoma važno da svoje, ali i porive svojih saradnika, drži na uzdi.

Podrška koju trenutno uživa posledica je toga što se moćni ljudi širom Srbije osećaju bezbedno pod ovim režimom i svoj uticaj ulažu u njegovo održavanje. Vrlo je riskantno po čoveka na njegovom čelu što među njima ima osoba o čijim se vezama sa organizovanim kriminalom otvoreno govori. Njihovo prisustvo stvara prostor i opoziciji i stranom faktoru da utiču na vladu sa potencijalno pogubnim posledicama i po državu i po samog Vučića. Njegova nekoliko puta ponovljna priznanja da država nema snage da zavede red na stadionima, kao i skretanje sa teme u vezi sa rušenjem u Hercegovačkoj i nerušenjem na Kopaoniku, te sličnim aferama, zastrašujući su kako za građane, tako i za njega samog, jer primarno određuju pravila igre i sudbinu vladara kada jednog dana izgubi vlast. Veliki liderski gest sada bi značio pružanje ruke opoziciji, makar to značilo i temeljnu rekonstrukciju vladajuće koalicije. Odgovornost koju ima, nalaže Vučiću da u interesu države i nacije angažuje kako zna i ume, one najbolje, a ne najodanije.

Ali takav jedan gest nije moguće učiniti jednostrano. Za takav tango, potrebno je i da opozicija politički sazri, ili da se makar jedan njen deo temeljno reformiše i iznova profiliše, a možda čak i privremeno začauri kako bi se sačuvao za odlučujući trenutak. Tu nema mesta za ljude bez političkog takta i globalnih pogleda na svet, ali prostor je dovoljno širok ako se stvori konsenzus oko nekoliko osnovnih načela.

Prvo, opozicija mora da bude svesna da neutralan položaj Srbije nalaže preuzimanje osnovnih spoljnopolitičkih ciljeva i narativa vlade. To ne znači da ih ne treba kritikovati, ali opozicija mora biti spremna da podrži vladu u ključnim pitanjima spoljne politike i da odoleva mamcima sa zapada i istoka. Drugo, opozicija mora da garantuje nepovredivost privatnog vlasništva i sigurnost investicija jer u suprotnom podriva ekonomiju zemlje. I treće, a možda i najvažnije, opozicija mora konačno da izabere i učvrsti svoj ideološki okvir za 21. vek koji odgovara potrebama i interesovanjima mlađih generacija.

Za to je potrebno da privuče ne samo frustrirane veterane demonstracija devedesetih, neodrasle buntovnike u kasnim četrdesetim, i levičarske sanjare, već i ljude sa ozbiljnim intelektualnim kapacitetima i poznavanjem društvene teorije i ekonomije i uvidima u medjunarodnu politiku. Takvih u opoziciji ima najmanje, ali ako o tome ne budu povele debatu, srpske opozicione stranke biće osuđene da iščile u sve većoj i sve hladnijoj senci koju na njih bacaju Vučić, Ivica Dačić, pa čak i Boško Obradović.

Tekst je uz dozovlu autora preuzet sa bloga Politikant.