Postoji Srbija koja voli i brani svoju decu

Od kulturno-obrazovnog, mentalnog, od (ne)razvijene svesti u svim relevantnim pitanjima do sagledavanja i viđenja trenutka u kome se zemlja nalazi u prevazilaženju dubokog jaza i krize koja mesecima traje bez izgleda da se smire tenzije, konflikti, sukobi, napadi, povređivanje i batinjanje nedužnih ljudi.

Jedna strana, stasala i živi od korupcionaških afera i krađa svojih gazda. Polupismena masa bez diploma ili sa nekim priznatim hartijama, ovi vlasnici, kao i njihove gazde i nalogodavci, više od decenije žive od krađa i zauzimaju pozicije za koju su spremni da ubiju.

NJima je turbo-folk kulturna i duhovna dimenzija, a zadruge histrionska (pozorišno-glumačka) akrobacija.

Stasali na gebelsovsko-fašističkoj piramidalnoj strukturi oni su na sve spremni. I na najgore, samo da odbrane privilegije onih za koje se bore, očekujući i deo malog kolača. Jer, bez toga ovi inače marginalci morali bi da rade ono, nešto konkretno, za šta oni ne poseduju ni kvalifikacije ni želje.

Sa druge strane, akademci i budući studenti, budućnost svake zemlje samo ne i naše ili onih prvih i pojedinih neinformisanih građana i penzionera sa duboko ukorenjenom ideološko-dogmatskim zabludama.

Mladi, veseli, obrazovni, duhoviti, u svakom zahtevu istrajni. I uporni. Oni su pre skoro pet meseci jasno i glasno postavili nadležnima zahteve sa jasnom porukom da se pronađe krivac i da se afirmiše pravda u slučaju ubistva 16 ljudi pod nadstrešnicom u Novom Sadu. Nadležnim organima, ne i nenadležnom tiraninu koji je preuzeo sve ingerencije od mesne zajednice, kućnog saveta do poslednjeg ministarstva i Vlade.

Koji deli šakom i kapom i Istoku i Dalekom Istoku i Zapadu i Severu i Jugu kao da je Srbija njegova prćevina i dedovina. A oni, svi su za njega. Ali, da se vratim ja ovima koji marširaju Srbijom i svuda, čak i tamo gde nekada nisu, nailaze na topao prijem.

I oduševljenje one druge Srbije koja sa empatijama gleda na svoju decu. Koja ih i tako doživljava. I kada protestuju, sve mirno, kulturno. Nikada nikoga prvi nisu napali.

Organizovali najveći skup ikada u Beogradu, posle euforičnih u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu. Ovi mladići i devojke nikad se potukli nisu.

I onda kad su prvi izgubili živce, a svakoga dana sve više gube, u Novom Sadu, tom istom gradu stradalniku, desetorica pripadnika onih fašističkih falangi do krvi isprebijala četvoricu studenata zbog pesme o ćacima.

Opšteprihvaćene u celoj Srbiji, na stadionima i javnim mestima. Ovi prvi će sutra pucati u ove druge, jer je njihov diktator to već učinio i dao znak svima da se slomi kičma studentima i budućnosti Srbije.

Neće moći čvrsto, jasno i glasno izgovaramo. Neće moći, ne daju to roditelji ove dece. Neće moći poručujemo i žandarmeriji i svim njegovim policajcima. Uzdamo se i nadamo da ima i nezavisnih profesionalaca koji neće da poslušaju diktatorovu komandu.

Jer studenti neće izazvati sukobe i konflikte, kao što čine oni prvi precizno opisani u ovom članku. Nikada, jer postoji Srbija koja voli i brani svoju decu. Odsad i zanavek.

Siniša Stojčić, Beograd

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.