Sokolovi visoko lete

Iz tupog sna probudiše me koraci, koraci koji odjekuju asfaltom i betonom.

Tragedija porodica i naroda, probuđenog batom koraka, kao u grčkoj mitologiji, preplavi i obgrli srpski narod.

Mučenici što ispustiše dušu pod betonom, njih 16 za 16 miliona, u lepom Novom Sadu, ostaće večno u našim prolaznim srcima. Ne smem da vučem paralelu sa Ekspom koji će koštati 17+ mlrd.

Večni pomen na mučenike ponese i nosiće mladost Srbije, ponese budućnost ili još bolje sadašnjost. Oni i njihovi profesori su krem de la krem društva.

O opoziciji ću drugi put. Mogu da čuvaju kutije. Pisah opozicionoj divi, grčko-egipatskih crta lica, da ga ne pominje, da nemoralnu aždaju ne možeš hraniti vrlinama kao i kriminalca parama.

Na našim prostorima se događa evolucija. Ravnozemljaci se ne bi složili, ali tako je. Evolucionari su pokrenuli točak ljudske fenomenologije. Podržavani od onih koji ih uče, vaspitavaju i neguju, svojim požrtvovanjem pišu novu stranicu srpske slobodarske tradicije.

Nema, ne postoji i neće postojati kontraevolucija. Iako nedostaje samo R.

Ko veruje Darvinu, veruje. Ko je čitao, Istoriju bestijalnosti, Jensa Bjernebuea, i istoriju u opšte, mogao je na par desetina stranica, slikovito opisano, jakog želuca da svari opis kraja revolucionara i kontrarevolucionara nepotkupljivog Robespjera.

Dotični nije cenio ni svoju ni tuđe glave, ali je potvrdio da su sve sklone kotrljanju.

Kada su evolucionari ušli u malu šumadijsku varoš, posle 40 km pešačenja, dočekani kao kićeni svatovi sa zastavama i pesmom, uhvatio sam se za stub na trgu, da ne padnem pod naletom emocija.

Suza suzu je stizala, nekontrolisan plač. Nisam baš ja mekan, ali priđe mi momak ogrnut srpskom zastavom: „Da li ste dobro gospodine“, upita me.

„Nisam dobro i bilo je krajnje vreme, sine“, odgovorih momku, studentu koji je jedva stajao na nogama, pevajući.

Povedoh decu, nečiju decu, našu decu, njih četvoricu, četiri studenta, sokola na konak. U dvorištu iz prtljažnika auta vade poveće rančeve.

Na pitanje šta je to, odgovoriše, sunđeri, mi na podu spavamo već tri meseca, krevet nismo videli. Naši apostoli.

Posle previjanja rana, ostadosmo do 3h da pričamo. Oni pričaju, ja jecam. Ujutru u 8h krenuše nošeni nevidljivom energijom koja razoružava, sa svojim barjacima i pesmom da bude Srbiju, za Beograd. Sokolovi!

Suze i dalje padaju, suze radosnice. Išao bih i ja sa njima, ali godine i ranjeno koleno, ne dadoše.

Petak 14. mart, epopeja lepote, ljubavi, empatije, radosti.

Veličanstveno!

Subota 15. mart, grandiozna manifestacija divne Srbije, prekinuta nevidljivim hukom, vidljive ruke, ne plaši stoičke aktere, koji su uneli svetlost u beli grad i Srbiju.

Znam, doći će ponovo, ako treba sa Svetim Duhom koji ujedinjuje, a ne razdvaja.

Znam, sigurno!

Čudno je slovo R.

Evolucionari, napred voljno!

Miloš Ristanović, dipl.ecc.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.