Svaki žitelj Beograda se barem jednom u životu našao ili će se naći u situaciji da protraži pomoć u Urgentnom centru.
Meni se to dogodilo 13. aprila o. g, kada sam se zbog bola u trbuhu, po savetu lekara iz Službe hitne pomoći, obrela u Urgentnom centru.
U rano jutro, desetak ljudi u bolu tiskalo se ispred hirurške ambulante.
Posle pregleda od strane hirurga upućena sam na analizu krvi i ultrazvuk. Sedam ispred ambulante na jednu od nekoliko stolica i posmatram devojku sa glavom u zavojima, kako seda na pod jer nema dovoljno stolica za sve koji čekaju.
Pitam se kako li je kad ima više sveta i istovremeno osećam krivicu što sedim na stolici, na izgled, u boljem stanju od devojke zavijene glave.
Ostajem da sedim jer strahujem da će ako ustanem moj bol postati još jači.
Pored mene starija žena ječi od bola koje joj stvara uklještena kila.
Posle pregleda na ultrazvuku dva mlada lekara konstatuju da nalaz može da odgovara akutnoj upali slepog creva, što piše i u nalazu, i upućuju me da se hitno ponovo vratim u hiruršku ambulantu.
Otvaram vrata i tamo srećem novi lik, koji me vikom upozorava da se ne ulazi bez poziva.
Ubrzo zatim iz hirurške ambulante, u kojoj nije bilo pacijenata, pozivaju nekoliko nas da uđemo i rasporedimo se po ležajevima.
Lekar koji viče nastavlja da viče, ovoga puta na kompjuter i štampač koji sporo funkcionišu, na pacijentkinju sa uklještenom kilom, koja daje konfuzne odgovore na njegove upite i najzad ponovo na mene, jer ga na njegovu naredbu da legnem (gde ležu svi pacijenti bez prethodne dezinfekcije) obaveštavam da me je već pregledao njegov kolega, inače smiren i kulturan, koji je takođe prisutan.
Posle ponovnog pregleda dobijam dijagnozu „Drugi neoznačeni bol u trbuhu“ i nalaz „Zbog popunjenosti kapaciteta pacijentkinja se upućuje u paralelnu zdravstvenu ustanovu radi daljeg lečenja i zbrinjavanja od strane hirurga VMA“ i uputstvo da „nađem neka kola“ i odem na VMA.
Razmišljam brzo, hoću li na VMA naići na povišen ton i da li će mi i oni reći da nema mesta i poslati me dalje.
Iako nemam veze sa medicinskom strukom, znam da je akutna upala slepog creva životno ugrožavajuće stanje i odlučujem da se uputim u najbližu privatnu kliniku, gde sam odmah primljena i hitno operisana sa dijagnozom „Akutne gangrenozne upale slepog creva sa lokalnom perforacijom i lokalnom upalom peritoneuma“.
Pitam se šta bi se dogodilo da nisam tako postupila, naročito posle informacije iz medija o smrti u toaletu pacijenta koji je čekao da stigne na red za pregled u hirurškoj ambulanti VMA.
Pišem o svom lošem iskustvu sa namerom da ukažem da Urgentni centar nije više ono što je bio, ustanova gde smo mogli da računamo da će nam u slučaju životne ugroženosti pomoć biti bezuslovno ukazana.
Razumljivo je da bolnički kapaciteti Kliničkog centra nisu neograničeni, ali sam uverena da u uređenom zdravstvenom sistemu vitalno ugroženi pacijenti moraju biti bezuslovno primljeni i transportovani tamo gde je moguće da dobiju adekvatnu pomoć.
Jasno je da je Beograd mnogo veći i dinamičniji nego što je bio pre desetak godina i da Urgentni centar, u stanju u kakvom je sada, nije u mogućnosti da odgovori na zahteve svih građana.
Stoga apelujem da se Urgentni centar uredi i organizuje stručno i tehnički da može da odgovori svojoj nameni, u interesu pacijenata i lekara koji obavljaju svoj posao u izuzetno teškim uslovima. Ukoliko Beograd ima novca za fontane, spomenike i novogodišnju rasvetu, morala bi se naći sredstva i za Urgentni centar.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
