Kako se postaje redovni profesor 1Foto: Freeimages/cierpki

Zbog ugleda Univerziteta u Beogradu – Arhitektonskog fakulteta i slike o akademskoj karijeri koja se pojedinim istupanjima u medijima kompromituje imamo obavezu da odgovorimo na otvorene napade na Arhitektonski fakultet zbog čega smo odlučili da javnost upoznamo sa činjenicama koje su do sada izostavljene, a bez namere da ulazimo u dalje polemike.

Vrhunac akademske karijere univerzitetskog nastavnika je izbor u zvanje redovnog profesora.

Težnja ka tom cilju izražena je kod većine zaposlenih na univerzitetu, međutim put ka tom cilju manifestuje se na različite načine.

Kod većine nastavnika i saradnika, težnja se ispoljava kvalitetnim radom, profesionalnim i dostojanstvenim odnosom prema instituciji u kojoj je zaposlen i kolegama sa kojima sarađuju, međutim postoje i situacije u kojima ta težnja prevazilazi okvire akademskog i moralnog ponašanja.

Primer ovog drugog pristupa je situacija nastala tokom Konkursa za izbor nastavnika u zvanje redovnog profesora na departmanu za arhitekturu Univerziteta u Beogradu – Arhitektonskog fakulteta i ponašanje koleginice Dragane Vasiljević Tomić u toku tog postupka.

Naime, na konkurs koji je raspisan avgusta meseca 2019. godine prijavila su se dva kandidata, koleginica Vesna Cagić Milošević i koleginica Dragana Vasiljević Tomić, obe u zvanju vanrednog profesora i obe sa departmana za arhitekturu Arhitektonskog fakulteta.

Konkursna komisija, sačinjena od eminentnih redovnih profesora iz oblasti za koju je konkurs raspisan nakon pregleda dokumentacije sastavila je Izveštaj u kome je eksplicitno navedeno da koleginica Vesna Cagić Milošević ispunjava sve uslove za izbor u zvanje redovnog profesora, dok koleginica Dragana Vasiljević Tomić te uslove ne ispunjava.

Komisija je shodno činjenicama iz podnetih prijava iznela predlog da se Vesna Cagić Milošević izabere u zvanje redovnog profesora, što je potvrđeno na tri instance: Izbornom veću Arhitektonskog fakulteta, Veću naučnih oblasti građevinsko urbanističkih nauka Univerziteta u Beogradu i Senatu Univerziteta u Beogradu, na sva tri mesta ogromnom većinom glasova.

Osporavajući odluke sva tri univerzitetska tela, koleginica Dragana Vasiljević Tomić, brojnim prigovorima i žalbama u kojima, između ostalog, osporava kompetentnost Komisije, reference protivkandidata, procedure pri raspisu konkursa, pokušava da spreči okončanje postupka.

Paralelno sa formalnim prigovorima sledi i niz neprikladnih imejl poruka članovima izbornog veća fakulteta, uvredljivih SMS poruka članovima uprave fakulteta, iznošenje neistina na društvenim mrežama i medijima, kojima se vrši pritisak na konačno donošenje odluke u ovom postupku.

Postoji i druga dimenzija ovog konkursa, ne manje bitna od gore navedene. Naime, postavlja se pitanje otkuda se na konkurs za izbor u zvanje redovnog profesora javljaju dva kandidata, vanredna profesora sa iste katedre/departmana.

Svi članovi akademske zajednice dobro su upoznati sa procedurom izbora i napredovanja na Univerzitetu.

Konkurs za izbor se raspisuje 6-9 meseci pre isteka izbornog perioda u kome se nastavnik nalazi (izuzetak su redovni profesori koji su zaposleni na neodređeno vreme).

Ovaj konkurs bio je raspisan jer se koleginici Vesni Cagić Milošević približavao kraj izbornog perioda.

To nije sprečilo koleginicu Draganu Vasiljević Tomić da se na isti konkurs prijavi iako njen izborni period ističe za više od dve godine.

Pored toga koleginica Dragana Vasiljević Tomić je godinu dana pre raspisa ovog konkursa imala svoj redovni izbor u kome je tadašnja komisija, u drugom sastavu, takođe konstatovala da nema reference za izbor u zvanje redovnog profesora.

Naravno, konkurs je javan i na njega formalno ima pravo da se javi bilo ko, ali da li je akademski i moralno prihvatljiv postupak u kome se koleginica Vasiljević Tomić javlja na konkurs samo godinu dana po zaključenju njenog redovnog konkursa za izbor, a kojim se direktno ugrožavaju prava koleginice sa istog departmana.

U čitavom konkursnom postupku, predstavljajući se kao žrtva, koleginica Dragana Vasiljević Tomić zapravo obmanjuje i akademsku zajednicu i javnost, jer upravo ona svojim postupcima ugrožava prava koleginici sa departmana koja bi u slučaju neuspeha konkursa mogla da ostane bez posla.

Moramo da napomenemo da se ovakav slučaj bezobzirnosti i nekolegijalnosti do sada nikada nije dogodio na Arhitektonskom fakultetu.

Međutim, Univerzitet u Beogradu će se kao i mnogo puta do sada pokazati kao institucija od integriteta na kojoj redovne profesore ne biraju pritisci putem medija, SMS poruka, imejla i društvenih mreža, već institucionalna tela koja su za to zadužena.

Autor je dekan Arhitektonskog fakulteta

Autor je predsednik Komisije za izbor u zvanje

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

23 reagovanja na “Kako se postaje redovni profesor”

  1. Kakva bruka je ovo saopstenje dekana Arhitektonskog fakulteta. On na vise mesta ponavlja zasto se prijavio jos jedan kandidat kada je konkurs raspisan za nekog drugog (ovog sto je izabran u zvanje). Samo u ovoj nesrecnoj i upropastenoj Srbiji se zna ZA KOGA je konkurs na Univerzitetu raspisan. Pogledajte svetske univerzitete, konkursi za nastavno osoblje su javni, na konkurs za poziciju profesora u SAD, Holandiji, itd. moze se javiti Kinez, Francuz, Iranac itd. Tako oni dovode kvalitet. Sta bi bilo da se na ovaj konkurs javilo deset kandidata, a fakultet je vec unapred ODLUCIO za koga je konkurs raspisan. I dekana nije sramota da ovakve stvari pise, krseci istovremeno zakon. Jer nigde pravno nije odredjeno koji broj kandidata se javlja na ovakve konkurse niti se moze javno saopstavati ZA KOGA je fakultet raspusao konkurs. Jadna ova zemlja, zato smo tu gde jesmo…

  2. Predugac clanak na jednostavno pitanje.. U Srbiji akademici, profesori, asistenti – samo na vezu, kog god tipa bila.

    • Na osnovu cega vi ovo? Procitajte gore koliku proceduru neko prolazi pa onda pisite. To apsolutno nije tacno i ko god je upucen u proceduru ovim tekstom vidi sta je u pitanju. I ja se zahvaljujem na ovom pojasnjenju, jer smo umalo boli obmanuti od strane koleginice koja je zapravo krajnje nekorektno postupila.

      • Konkurs je konkurs, neka najbolji pobedi. U tom smislu, zaista ne bi trebalo da bude bitno kome koliko treba do isteka zvanja. Previše se mulja sa tim izborima, dolazi se preko veze, a ne po zasluzi. Trebaju nam objektivne procedure, strogo da se poštuju kriterijumi konkursa. Meritokratija: to je spas za visoko obrazovanje u Srbiji.

      • Procedura ne znaci nista, jer je unapred konkurs namesten za jednog kandidata. Tako se kandidati „penju“ od asistenta do redovnog profesora iako mozda postoji pedeset ljudi naucno kvalitetnijih od kandidata koji mora da prodje. To dokazuje i ovaj tekst gde dekan javno priznaje da je konkurs namesten i time krsi zakon. Skandalozno!

      • Pa bas ovaj tekst ogoljava rogobatnu birokratsku proceduru o nacinu izbora nastavnika i saradnika na univerzitetu koja datira jos iz proslog veka i koja ima za cilj da se jos pre raspisivanja konkursa zna ishod. Jedno veliko foliranje na akademskom nivou. Ako se vec zna „za koga“ je raspisan konkurs i kakva su neformalna pravila igre, cela procedura je besmislena i ponizavajuca za svakoga a kamoli za univerzitetske radnike. Apropo zaposljavanja preko veze – jasno je da ne moze redovni profesor biti primljen preko veze, ali dovoljno je srediti nekome za asistenta i taj put je trasiran do kraja. Nije na univerzitetu to bas toliko komplikovano da obicni gradjani ne mogu da skotaju kako stvari funkcionisu. Naravno ima dosta i regularnih postupaka, ovo se ne odnosi na sve.

  3. Interesantno je to da se ovakva situacija stalno dešava i ponalja , skoro na svim fakultetima i da „kolege“ zaboravljaju na kolegijalnost , poštenje, iskrenost ,istinu i na faktičko /stvarno/ stanje a najmanje na de iure stanje ! Kada će narod a pogotovo naučni radnici , shvatiti da nismo svi isti i da svako naučno angažovanje može da se izmeri i vrednuje ? Ako su nam „stomaci isti“ , nije nam mentalni sklop isti… nisam hteo reći – inteligencija a i naučno angažovanje kao i ljubav prema naučnom radu i dokazivanju kao i angažovanje ka ličnom napredovanju.
    Svi ovi uslovi su podložni oceni i proceni meritornim organima /nije u pitanju samo jedan organ već više njih/ na visokoškolskim ustanovama koji daju konačnu ocenu.
    Ali , danas je takvo vreme kada može svako postati naučni radnik bez ikakvog angažovanja i prevelikog rada. Izgubilo se poverenje u visoko školstvo , nestalo je poštenja i objektivnosti i zato dolazi do ovakvih situacija što je najveći pokazatelj gubitka autoriteta kao i vere u pošteni rad visokog školstva! Nisam na ničijoj strani iz ovog teksta ali… moraju se poštovati odluke starijih kolega kao i uslova iz pravilnika o napredovanju u nauci !
    Naravno , javiće se mnogi koji su „poznati“ sa radom visokoškolskih ustanova i da će reći da su one poput naših fudbalskih klubova, „Pinka“ , „Parova“, „Farme“ ,“Nikad nije kasno“ i ostalih „naučnih institucija“ – svima dostupnih !

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.