Dno demokrata

Poslednjih meseci, ako ne i godina, DS kao da se upustila u avanturu istraživanja dubina sebe same. I nikako to dno da dotakne, pa da se pročišćena i isceljena ponovo u visine uzdigne. Ili, manje romantično, možda na tom dnu, u živom blatu zakopana do smrti da ostane. Ovako, demokrate obitavaju u limbu, o kojem Pekić kaže: „Između raja i pakla, ma gde da su, prostire se limbo, ničija zemlja, po kojoj lutaju duše ako ni za raj ni za pakao nisu. Svojstvo limba je da nema realnosti. Ako neku realnost i poseduje, duša je nemoćna da do nje dopre i kao svoju je oseti.“ Eto, u takvom stanju je DS poslednjih meseci, ako ne i godina. I dotle je samu sebe dovela.

Sve što su demokrate uradile, stavljajući ukaljuženi i strateški na krive noge postavljen politički pragmatizam nauštrb reformske hrabrosti, vraća im se. Pravo u glavu. Napravili su naprednjake, vratili socijaliste iz mrtvih. I, evo, Tomislav Nikolić je pobedio Borisa Tadića u pritom nimalo fer borbi, a Ivica Dačić vođi demokrata – najodgovornijem za DS kakvu danas imamo – preti da nanese drugi zaredom teški politički poraz. Da li su građani krivi za Tadićeve izgubljene bitke? Beli listići? Lokalni odbori stranke? Rusi? Tajkuni? SNS, SPS i Dinkić? Kriva je DS. Kriv je Tadić.

Prekjuče su demokrate imale još jednu priliku za kakvo-takvo iskupljenje i početak pročišćenja, i po ko zna koji put su je propustile. Umesto da podviknu Dačiću, da javnosti kažu istinu o njemu, politici koju zagovara i njenim posledicama, pokušali su da prebace teret odgovornosti na SPS, što je Dragan Đilas juče dodatno razradio. LDP je, s druge strane, sačuvala obraz. Možda u poslednji čas, možda i sa zakašnjenjem, ali Čedomir Jovanović je jasno saopštio ono za šta Tadić i saradnici nemaju petlju – nećemo u vladu s onima koji ne žele dogovor o reformama, nećemo sa SPS.

DS sebe osuđuje na limbo. Užasavajući doživljaj. Otcepljeni od realnosti.