Ispod površine u DS

Na osnovu atmosfere koja je vladala u nedelju na sednici Glavnog odbora DS, ovaj skepticizam dele mnoge demokrate. Atmosfera je bila sve samo ne optimistična, pobednička, mnogi Tadićevi su bili razočarani odustajanjem, prisećajući se one njegove „ne odustajem, borim se do kraja“, dok su mnogi Đilasovi uvereni da je odlazeći predsednik bespotrebno dobio mnogo više nego što je zaslužio. Pa, i brojke su upozoravajuće – 4. novembra su u Sava centru bila 293 člana GO, a na prethodnom zasedanju, 8. septembra, 356 njih. Tihi bojkot deprimiranih?

O tome šta je dobro u dogovoru Đilas – Tadić ovih dana u medijima bez prestanka govore politički analitičari i tu nekog spora nema. Obojica su pokazala zrelost, obuzdali su ambicije, osvetoljubivost i volju za moć, izbegli su konačni obračun, koji bi sa sobom odneo ozbiljne političke žrtve, i za stranku i za pojedince, napravili su racionalni, džentlmenski kompromis, iz kojeg će proisteći jača i odlučnija DS s maksimumom unutarstranačke demokratije. Sve tako netipično za srpske političke partije.

Kada malo zagrebemo ispod površine, videćemo, međutim, da postoji ozbiljna opasnost od dodatne dekadencije DS, odnosno, kako je u nedelju članove GO upozorio Vuk Jeremić, „stranka nije na pravom putu, jer dogovor počiva na suspendovanju demokratije“. Pa čak i kada te proceduralne formalizme stavimo na stranu, jasno je da demokrate planiraju da stranka bar za sada počiva na trijumviratu Đilasa, Tadića i Bojana Pajtića, na balansu njihovih snaga po matematičkoj formuli 2,5:2:1. To je vrlo osetljiv mehanizam, koji zbog niza faktora svakog časa može da pukne.

Kontrolni paket akcija je u rukama Pajtića, kojeg možemo smatrati jedinim nesumnjivim pobednikom cele gužve u DS. Njegova podrška Đilasu, uz sklonost pragmatičnim rešenjima, bila je presudna za ishod „gibanja“ među demokratama. Sada se pozicionirao kao tas na vagi, sa snažnim uporištem u Vojvodini, koji može da se kreće – kada i kako misli da treba.