Iz prepunog u „siroto“

Njegova teza jeste da radna mesta treba preseliti iz javnog sektora u privatni. Dakle, prvo će ljudi iz javnih preduzeća i institucija dobiti otkaze, a onda će ih privatnici zaposliti. Prvi deo će nesumnjivo funkcionisati. Pošto nema nikog ko bi mogao da obori Vladu, Vučić komotno može da se oslobodi viška zaposlenih u državnom sektoru.

Problem je s drugim delom. Šef SNS-a i sam kaže da će, sasvim logično i ispravno, otkaze dobiti neradnici, partijski uposlenici i njima slični, ali kako bi baš te ljude trebalo da preuzme privatni sektor? Od toga neće biti ništa. Zašto bi privatne firme zapošljavale ljude sa takvim „osobinama“? I to još u vreme kada četvrtina Srbije ne može da nađe nikakav posao – ni državni ni privatni. Vučić to zasigurno i sam zna, ali je budućem tehnološkom višku potrebno pružiti bar neku nadu da mu država pruža mogućnost uhlebljenja na jednoj strani, ako mu već uzima uhlebljenje na drugoj. Tako će se manje buniti.

Zato je Vučić uz otkaze odmah vezao i stimulacije za novo zapošljavanje. Tako će na svakih 10 novozaposlenih poslodavac biti oslobođen plaćanja doprinosa za njih sedam u naredne tri godine. Dobar plan. Pošto država ionako nema nikakve prihode od radnika na crno i onih bez ikakvog posla, neće imati ni manjak u budžetu, kada njihove nove poslodavce oslobodi plaćanja dažbina, a zbog ono troje od desetoro, imaće koristi. I ljudi će imati posao, moći da uzmu kredite i neće biti teret socijalnim službama i birou za zapošljavanje.

Naravno, država će snositi teret doprinosa za penzijsko osiguranje, ali to je račun koji će na naplatu stići tek za 20, 30 ili 40 godina kada odu u penziju, a to je dovoljno vremena da se taj problem prebrodi. Jasno je, međutim, da ta nova radna mesta neće otići „neradnicima“, ali to ni državu ni društvo ne treba da brine. Zapravo će u najvećem delu posao dobiti oni koji ga već imaju – honorarci, radnici na određeno i oni bez ikakvog ugovora. Relevantan skok stvarne zaposlenosti samo od ove mere ipak ne treba očekivati, jer poslodavci radnike angažuju na osnovu proizvodnih potreba, a ne administrativnih olakšica.

Treba još pomenuti „radikalne uštede u budžetu“, što osim smanjenja troškova za dnevnice (40 miliona evra!) verovatno znači i smanjenje plata. O NIS-u i Srbijagasu, drugom prilikom.