Kopamo sebi grob: Da li je profit važniji od vode, vazduha i zemlje?

Zašto je postojao poseban spisak „podobnih“ koji su mogli da prisustvuju javnoj raspravi, dok su oni označeni kao „nepodobni“ ostali ispred zgrade Privredne komore Srbije u kojoj se javna rasprava održavala?

Zašto su ispred zgrade ostali upravo akademici i profesori koji su poslali skoro 20 primedbi na tekst strategije, ukazavši da rudarski projekti predviđeni ovim dokumentom neće moći da se realizuju u praksi bez ozbiljnih posledica po životnu sredinu?

Čega su se predstavnici vlasti uplašila kada su morali policijom i privatnim obezbeđenjem da čuvaju „javnu raspravu“ od glasa onih akademika i profesora, pa i građana i ekoloških aktivista, koji su više puta javno istakli na moguće ekološke posledice u slučaju iskopavanja litijuma u dolini Jadra?

Zaključak je da je javna rasprava na strateški najvažniji dokument u oblasti upravljanja prirodnim resursima u Srbiji prošla bez rasprave, kad su u sali prisustvovali samo predstavnici državnih institucija, kao i profesori koji su izradili ovu strategiju.

Umesto ozbiljne akademske rasprave i iznošenja argumenata o tome šta bi rudarenje donelo Srbiji, a šta bi joj zauzvrat oduzelo, koliko bi se zaradilo, a koliko bi se izgubilo ako izračunamo cenu čistog vazduha, vode i zemlje, ovaj skup, ključan za budućnost naših ruda, životne sredine, i, najvažnije, zdravlja građana, ostao je u senci kordona policije i privatnog obezbeđenja, protesta, tenzija, guranja aktivista i zabrana profesorima i akademicima da uopšte prisustvuju raspravi.

A možda bi trebalo da nas zabrine ono na šta su akademici i profesori Odobra SANU za životnu sredinu ukazali kao najvažniju opasnost ove strategije, a to je da će rudarenje imati prednost nad zaštićenim područjima.

Istakli su da se strategija zalaže za dalje ubrzavanje ekspolatacije rudnog bogatstva Srbije do te mere da će kopanje ruda biti moguće u nacionalnim parkovima, zaštićenim područjima, izvorištima za regionalno snabdevanje pijaćom vodom…

To bi značilo ozbiljan korak unazad u pogledu očuvanja prirode, jer u većini zemalja sveta rudarenje nije dozvoljeno u nacionalnim parkovima i zaštićenim područjima upravo zato što su ti prostori važni zbog svoje ekološke, hidrološke i biološke vrednosti.

Na primer, Sjedinjene Američke Države nikada ne bi dozvolile rudarenje u najstarijem nacionalnom parku na svetu Jeloustounu, niti u Nacionalnom parku Josemiti, poznatom po svojim jedinstvenim ekosistemima i prirodnim lepotama.

Tamo je zakon jasan: eksploatacija resursa ne može imati prednost nad očuvanjem prirode.

Zašto onda u Srbiji može?

Postoje izuzeci gde je to moguće, a to je u zemljama gde su zakoni manje strogi ili gde je došlo do političkog pritiska ili korupcije.