Obama ide dalje

Oporezivanje bogatih – uprkos tome što će tu ideju Obama teško moći da sprovede u Kongresu gde dominiraju republikanci – biračima je bilo privlačnije od neoliberalnih stavova Romnija usred ekonomske krize, koju je uzrokovao upravo koncept samoregulišućeg tržišta. Zdravstveno osiguranje dostupno za sve, reforma koju je inicirao Obama, bila je ubedljivija od straha da će Amerikom zavladati „komunizam“. Plus je bilo i spasavanje auto-industrije.

Uzdržana spoljna politika, pogotovo u vreme krize, biračima je bila prihvatljivija od upiranja prstom u Rusiju i Kinu kao „neprijatelje“. I bez obzira na kurtoaznu uzdržanost ostatka sveta povodom izbora, Obamina pobeda je očigledno dočekana kao dobra vest, pre svega u Evropi, i na Bliskom istoku, gde je Romni doživljen kao oran da se upusti u nove vojne intervencije.

A kriza i nezaposlenost od 7,9 odsto sa kakvom se poslednji put u borbi za drugi mandat suočavao još Franklin Ruzvelt? Kako i mediji bliski republikancima primećuju, za nju birači ne okrivljuju Obamu, već Džordža Buša.

Pobeda izgleda kao rutinizacija smenjivanja šefa države posle dva mandata (Klinton 1993 – 2001, Buš 2001 – 2009, Obama 2009 – 2017). Ali razlike su jasne. Klinton je do danas jedan od najpopularnijih predsednika zbog uspešnog vođenja ekonomije, Buš je reizabran kao „ratni predsednik“, Obami je ukazano poverenje za ono što je učinio u teškom periodu.

Čini se da će Obami i u drugom mandatu prioritet biti unutrašnja politika, završavanje, koliko to bude moguće, započetog posla u oporezivanju i zdravstvu, zauzdavanje budžetskog deficita. Amerikanci su se za mandata Buša mlađeg – a Romni se od nepopularnog prethodnika očigledno nije distancirao – zasitili robusne spoljne politike. Takvo raspoloženje i dalje će preovlađivati, opet zbog ekonomije (krize) koja je za Amerikance bila prioritetna tema na izborima.