Nakon rata 1999. i pada Miloševića Balkan je prestajao da, prvenstveno na Zapadu, bude doživljavan kao bure baruta. Pobune Albanaca u Srbiji i Makedoniji 2001. bile su poslednji plamen na jugoslovenskom zgarištu, mada se one moraju posmatrati i kao pokušaj „rešavanja“ albanskog pitanja.
SAD i EU nadalje su se usmerile ka ozdravljenju regiona evro(atlantskim) integracijama. Fokus spoljne, ili, bolje rečeno, bezbednosne politike Zapada posle napada od 11. septembra bio je gotovo u potpunosti na Bliskom istoku, sa kojeg se nikada nije ni pomerao. Zapadne diplomate, pogotovo američke, već godinama ponavljaju kako je Balkan daleko od prioriteta spoljnih politika njihovih zemalja. O tome svedoči i činjenica da pojedine među tim državama u Beograd i susedne prestonice šalju manje verzirane diplomate nego donedavno.
Smela je, u tom smislu, teza bivšeg šefa nemačke diplomatije, nezaboravnog Joške Fišera, da na Balkanu (i Bliskom istoku) danas postoje „frakture“ koje su „izvor nekih od najvećih rizika današnjice po regionalni i čak svetski mir“. Tezu, što se tiče Balkana, nije elaborirao. Kontekst je, doduše, stogodišnjica Prvog svetskog rata i Fišerov prigodni osvrt na raspad SFRJ, koji je, smatra, mogao da izazove širu katastrofu. „Evropa je na trenutak bila u opasnosti da se vrati sukobima iz 1914, pošto su Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo podržali Srbiju, a Nemačka i Austrija su bile na strani Hrvatske“, napisao je Fišer. I ova teza je smela, pošto su Berlin i Beč nedvosmisleno bili na strani Hrvatske – nejasno je zašto je Fišer izdvojio samo taj rat – dok je spoljna politika Londona i Pariza, kako i kaže, na trenutak išla u prilog Srbiji. Smela je i pošto ni u jednom trenutku rata nije izgledalo da bi zapadne zemlje, kao „sile zaštitnice“ balkanskih država, mogle da se vojno konfrontiraju. Ali, neka istorijska distanca prosudi o tome.
Da li balkanske „frakture“ zaista mogu da ugroze svetski mir? Zamislimo li katastrofični scenario – u maju 2014. ekstremna desnica zaposeda Evropski parlament, kriza u EU ne jenjava do vrhunca 2017. i referendumskog otcepljenja Britanije – sve je moguće. Balkancima nacionalizam nije stran, mada je onemoćao, izuzev možda albanskog. „Ako smo zaboravili, u leto 1914. većina aktera je dolazeću katastrofu smatrala nemogućem“, poentira Fišer, ali i sam veće izglede za provociranje kataklizme vidi na Levantu i na Dalekom istoku.
Na kraju, njegove procene su donekle izuzetak koji potvrđuje pravilo – da su sada moguće opasnosti daleko odavde, ali da na Balkan za svaki slučaj treba motriti. Sa približavanjem Vidovdana učestaće proročanstva koja mogu biti samoispunjavajuća. Ovaj put, negde tamo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
