Opipavanje

Prvi put na obeležavanju Oluje u Kninu bio je prisutan i predstavnik jednog srpskog udruženja – Veljko Džakula, koji je ocenio da će Oluja biti legitimna akcija onda kada se priznaju i srpske žrtve. Njegov dolazak u Knin naišao je na osudu udruženja izbeglica, koje su to ocenile kao „uvredu za sve proterane, poginule i nestale Srbe“. Hrvatski helsinški odbor za ljudska prava tvrdi da je tokom operacije Oluja poginulo ukupno 677 civila, a Dokumentaciono-informativni centar „Veritas“ u svojoj evidenciji, sa druge strane, ima imena 1.960 poginulih i nestalih Srba, od kojih 1.205 civila, među kojima su 522 žene i 12 dece. Te 1995. godine proterano je oko 220.000 Srba.

Ipak, ohrabruje izjava predsednika Hrvatske Ive Josipovića sa Kninske tvrđave da „pobediti u miru znači pružiti ruku srpskom narodu, priznati njegove žrtve i pokloniti im se“. U prilog tezi da na relaciji Srbija-Hrvatska i dalje traje „opipavanje pulsa“, nakon promene vlasti u Srbiji, ide i izjava novog ministra spoljnih poslova Srbije Ivana Mrkića o mogućnosti dogovora sa Hrvatskom o međusobnom povlačenju tužbi za genocid pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Hrvatska koleginica Vesna Pusić je ovu izjavu ocenila kao pozitivnu i pomenula da je potrebno pronaći rešenje za četiri ključna otvorena pitanja – sudbina 1.100 nestalih, povratak umetničkih dela, pitanje optuženih i osumnjičenih za ratne zločine i njihovo procesuiranje.

Koliko je teško nasleđe ratne prošlosti na relaciji Srbija – Hrvatska najbolje pokazuje i prethodna Josipovićeva izjava da će se sastati sa svojim srpskim kolegom Tomislavom Nikolićem „kad predsednik Srbije jasno pokaže da je promenio svoj odnos prema susednim državama“, s obzirom na „politiku koju je zagovarao tokom devedesetih“. Deo hrvatske štampe pak konstatuje da su raniji izlivi ličnog prijateljstva Josipovića i bivšeg predsednika Borisa Tadića bili „iritantni“, te da će budući srpsko-hrvatski odnosi biti zasnovani isključivo na interesima, a ne na emocijama. Iako je poenta tih napisa usmerena protiv jugonostalgije, jugosfere i sličnih oblika bliskosti sa Srbijom, to ne znači da nije i savršeno tačna – interesi i međusobno uvažavanje jedini su način da se mučna prošlost prevlada. I stoga, ako bi, nakon faze „opipavanja“, prvi korak napravila Srbija, to ne bi trebalo da bude pitanje ponosa i prestiža nego zdravog razuma.