Prošle jeseni Vlada Srbije najavljivala je privredni rast od tri odsto ove godine. Prošle zime, Narodna banka očekivala je 1,5 odsto. Na proleće su nade splasle na pola procenta, a ovog leta, tačnije prekjuče, saznali smo da rasta uopšte neće ni biti. Štaviše, privredna aktivnost biće celih pola procenta ispod nule.
Poslednji put kad je Srbija bila u recesiji bilo je 2009. godine. Tada je minus BDP-a dostigao čak 3,5 odsto, ali je postojalo i koliko-toliko realno opravdanje: globalna ekonomska kriza bila je na samom vrhuncu na ovim prostorima i gledajući druge zemlje, može se reći da smo još dobro i prošli. To je, uzgred, bila i jedina godina u XXI veku u kojoj Srbija nije postigla makar minimalni privredni rast.
Ovog puta takovog opravdanja nema. Istina je da je Evropska unija već dve godine u permanentnoj krizi javnog duga, da su tržišta nestabilna, kamate visoke, investitori konzervativni. Ali, reći da su spoljni faktori jedini krivac za tavorenje srpske privrede bilo bi nepravedno. Krivi smo sami.
Jedan od glavnih razloga za pad privredne aktivnosti i to što će nam inflacija opet biti dvocifrena je, kako kažu, suša. Reklo bi se viša sila, dakle, Vlada nije kriva. Samo što jeste. Od kada je izmišljeno navodnjavanje u državi ovako bogatoj rekama nedostatak kiše ne bi trebalo da briše bruto domaći proizvod kao gumica olovku. Pre nekoliko meseci, dok je još bio ministar poljoprivrede, Dušan Petrović setio se navodnjavanja. U naredne četiri godine, rekao je, uložićemo pet milijardi evra i zalivati 1,4 miliona hektara, što mu dođe trećina svih obradivih površina. Danas navodnjavamo oko četiri procenta, što je beznačajno. Njegove ambicije bile su em zakasnele em prevelike, jer Srbija nema pet milijardi, ali i mnogo manje novca bi bilo od velike pomoći. Recimo, kada je 2006. država prodala Mobtel, imala je milijardu evra u kešu. Na šta ih je potrošila? Može li iko navesti ijedan projekat finansiran ovim novcem? Da je umesto u potrošnju sve dala na navodnjavanje, danas paprika ne bi koštala 100 dinara.
Druga stvar su investicije. Čini se da ma koliko se dičili svojim kapitalističkim umećem naši biznismeni u srcu čuvaju socijalizam. Kad god im ne ide dobro, glavna reč im je država. Jedni hoće da im robne rezerve otkupe maline po zamišljenoj ceni, drugi traže fiksan kurs, treći bi zabranu izvoza, četvrti niže kamate. Bez države ne mogu. Zato Srbija ni nema famozni „model razvoja zasnovan na izvozu“. Ko da izvozi? Mi nemamo šta da izvozimo jer naši biznismeni nemaju proizvode. Oni imaju državu. Ona im je biznis model.
Zato se Srbija oslanja na strane investicije. Kao pacijent koji krvari, pa mu daju transfuziju. Sve što iskrvari iznutra, mora da se nadoknadi spolja. Ako nestane transfuzije, nestaje i pacijenta. Tu smo sad. Ako domaća privreda ne počne da razmišlja na liniji „konkurentnost, inovativnost, efikasnost“ umesto „kredit, subvencije, garancije“, tu ćemo i ostati. Onda će nam recesija od 0,5 odsto delovati još i dobro.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
