Rutinska premijera

Da, međutim, malo preciziramo stvari: kad kažemo ništa, držimo da se nije desilo ništa novo. I Dačić i Tači, koji su predstavljali Beograd i Prištinu na sednici, opredelili su se za pristupe bez novih sadržaja. Nije bilo novosti ni u nastupima članica Saveta bezbednosti. Zadržane su stare strane, ispoljene stare simpatije, i održani stari govori.

Situacija na Kosovu, i sa Kosovom, u Tačijevoj interpretaciji nije opterećena ozbiljnijim problemima. To je, naravno, obmana, ali – ko mari. Tači je zaobilazio realne izazove, i uz pomoć svojih sponzora odabrao da ostane na poziciji čekanja. Prostor za inicijativu prepušten je, dakle, Beogradu, i to sada nije urađeno prvi put. Ali, Dačić nije bio sklon da povuče neki naročit potez. Potvrdio je da će njegova vlada ispuniti sporazume iz dosadašnjeg dijaloga sa Prištinom, da je Beograd spreman da taj dijalog nastavi na visokom političkom nivou, te da Srbija nikada neće priznati Kosovu nezavisnost. Ništa, dakle, što već nije – na ovaj ili onaj način – bilo poznato, još od Dačićevog inauguralnog premijerskog ekspozea, i skorašnje Ban Ki Munove posete regionu.

Nije, međutim, da se ništa nije očekivalo. Jeste. Barem neki hrabriji ton. Očekivanja su se u najmanju ruku zasnivala na Dačićevim istupima dok je u prošloj vladi bio zamenik premijera, da izbornu kampanju čak i ne spominjemo. Dačić je tada bio pun zamerki na one koji drže oči zatvorenima u odnosu na realnost, i nije se libio da mimo svoje tadašnje vlade, ne pitajući je ništa, izlazi sa predlozima koji najčešće nisu bili deo njene politike. Prekjuče u Njujorku nismo videli ni delić od svega toga. Imali smo pred sobom jednom disciplinovanog, opreznog Dačića, koji na svojoj premijeri u svetskoj organizaciji predstavlja jednu dosadašnju srpsku kosovsku političku rutinu. Zbog toga nije bilo neophodno leteti preko okeana.

Ovakav ishod nema sumnje proizlazi iz činjenice da nova politička konstelacija još ne uspeva da formuliše novu kosovsku politiku koju toliko najavljuje. Nikolić je kretao, pa se vraćao, vlada priča u više glasova o tome – od Grubješićeve do Pajevića – a ni famoznog nacionalnog konsenzusa niotkuda. Izvestan znak je Vulinova inicijativa da se naš Ustavni sud izjasni o ustavnosti dosadašnjih kosovskih privatizacija. Vidi se da još nije zaboravio oprobane pravne akcije tipa Miloševićevog suđenja Klintonu i Solani za bombardovanje! I pored rđave premijere, međutim, teško je zamisliti da bismo na tom grotesknom putu mogli ponovo sresti Dačića.