Selektivna pravda

Brojni protesti u glavnom gradu ostale građane zainteresuju jedino ako dođe do saobraćajnog kolapsa, a tada se reaguje uglavnom psovkama, nikako razumevanjem. Štrajkači i protestanti su usled dugotrajne „borbe“ na ulicama postali potpuno „nevidljivi“. Stvaranje saobraćajnog haosa ili odsecanje delova tela sada je jedini način da skrenu pažnju na sebe i prestanu da budu statistička greška. U tom smislu i u budućnosti se mogu očekivati nove radikalizacije protesta, a kada javnost postane tupa i na taj vid protesta, zaista je nezahvalno prognozirati u šta bi sve nezadovoljstvo moglo da preraste.

Radivoje Atanasković iz Prokuplja odsekao je domali prst zbog toga što je u sporu sa firmom Dunav osiguranje već 17 godina oko naplate štete. Atanasković je, inače, i pre nekoliko meseci odsekao sebi mali prst na levoj ruci tokom glavne rasprave u niškom Trgovinskom sudu. Pre nekoliko meseci javnost je bila zapanjena kada je Dragan Marić ušetao u Predsedništvo noseći bombe. I on je bio nezadovoljan ishodom sudskog spora koji traje od devedesetih godina. I bio je očajan. Sve te ljude dodatno iritira to što su iscrpeli sve pravne mehanizme države, a da ni posle dugogodišnjeg vucaranja po sudu nisu uspeli da ostvare svoja prava, a nisu došli ni do pravde.

S druge strane, neki prolaze „lagano“. Učesnici „afere indeks“, koji su profesori Pravnog fakulteta u Kragujevcu i posle sedam pokušaja još nisu izvedeni pred sud. Podsetimo i na slučajeve – Bogoljuba Karića, Slobodana Radulovića, Stanka Subotića, Zvezdana Terzića, o kojima uprkos brojnim optužbama čitamo tekstove samo o njihovim provodima u inostranstvu – Velikoj Britaniji, Crnoj Gori, Švajcarskoj… U nekim slučajevima se pravnom gimnastikom pronađu i mehanizmi da se preispita i pravosnažna presuda – kao u predmetu protiv glumca Žarka Lauševića.

Za njih „ruka pravde“ nije dovoljno duga. Bar je takav utisak većine građana – onih nevidljivih.