Turci i Srbija

Ahmet Davutoglu, ministar spoljnih poslova Turske, ako je tamošnji dnevni list Todays Zaman verno preneo njegove reči, u kontekstu pregovora Beograd – Priština izjavio je da su „Srbi tražili veće (tursko) angažovanje i doprinos jer su videli kako je Turska ostala nepristrasna u procesu uspostavljanja odnosa između Srbije i BiH“, te da je vlada u Ankari zainteresovana da se direktnije uključi i, ako treba, čak i posreduje u tom procesu.

Ovo se moglo pročitati u jučerašnjem broju našeg lista. Danas, donosimo izjavu Borislava Stefanovića, šefa beogradskog pregovaračkog tima, da pomoć Turske niti je tražena, niti je potrebna, jer EU je ta koja pomaže da dve strane dođu do prihvatljivih rešenja. O čemu se radi nije baš jasno. To što Stefanović kaže o ulozi EU svakako je tačno, ali sumnjamo i da Davutoglu govori neistine. Da li je neko iz Beograda, bez znanja Stefanovića, tražio pomoć Turske? To ne bi smelo da bude slučaj, ali, u zemlji poput naše, ni tu teoriju ne treba olako odbaciti.

Vratimo se dve godine u prošlost. Leta 2009. šef srpske diplomatije Vuk Jeremić je u intervjuu Danasu poručio da, ukoliko EU počne da usporava evropsku integraciju Zapadnog Balkana, možemo očekivati snažniji upliv nekih drugih međunarodnih faktora. Nije želeo da precizira, ali, osim Rusije koja je već zavladala ovdašnjom naftnom i gasnom industrijom, na pamet nam pada samo – Turska. Od tada su nas posetili i predsednik Gul i ministar Davutoglu, a turski planovi za ekonomska ulaganja, od Sandžaka do Jata, svakodnevna su tema medija. Evo, i ovih dana, dok Angela Merkel isporučuje Srbiji nove kosovske uslove za napredovanje ka EU, Davutoglu je na balkanskoj turneji, porodično slaveći Ramazanski bajram u Bosni, koju naziva svojom zemljom. Izgleda da ovog puta u Beograd neće doći (Jeremić iz Nujorka ide u Azerbejdžan, Tadić je domaćin regionalnog skupa najvišeg nivoa u Viminacijumu), ali telefonska linija je stalno otvorena, a sadržaj razgovora strogo poverljiv.

Srbija je zemlja s mnogo međunarodnih strateških partnera, od kojih nemamo nikakvu korist. Ne oskudevamo ni u prijateljima, samo je teško videti neko dobro od njih. Ako je s Turskom moguće izgraditi odnos poslovnog partnerstva, bez emocija, a s jasnim interesom, i ekonomskim i političkim, samo napred. Uostalom, možda ćemo zajedno u EU.