Deca u školu ulaze kao upitnici, a iz nje izlaze kao tačke 1Foto: Privatna arhiva

Sedneš, čitaš iz sveske ili udžbenika, ponavljaš naglas ili u sebi i trudiš se da zapamtiš gradivo, najčešći je odgovor roditelja na dečje pitanje kako da uče. Ako znamo da škola uglavnom od đaka traži memorisanje i reprodukovanje činjenica, u čemu je onda problem sa učenjem, pitamo Nevenu Buđevac, profesorku na Učiteljskom fakultetu u Beogradu.

– Problem je što je takvo, veoma rašireno sagledavanje učenja, potpuno pogrešno i niti zadovoljava obrazovne potrebe dece, niti im omogućava da stiču funkcionalna, upotrebljiva znanja.

Učenje nije isto što i zapamćivanje. Školsko učenje treba da bude zasnovano na učenju sa razumevanjem, a to podrazumeva daleko dublju obradu informacija, njihovo povezivanje sa prethodnim znanjima (kako školskim, tako i svakodnevnim), smeštanje u sistem pojmova koji se gradi i pre nego što dete krene u školu, a potom se u školi sistematično nadograđuje.

Umesto toga, deca u našim školama gotovo po pravilu nastoje da memorišu izolovane činjenice, što je s jedne strane teško (jer činjenica ima jako mnogo), a s druge strane je nezanimljivo i nekorisno, te nisu ni motivisani da to rade, osim za ocenu.

Sve ovo dovodi do toga da je njima i takvo učenje neretko teško, a rezultat zavisi od svake, čak i minimalne pomoći nastavnika, koja u ovoj situaciji, uprkos trudu nastavnika, gotovo izostaje, jer nema mnogo prilike za direktnu interakciju između nastavnika i učenika.

Ako je, kao što kažete, ovaj sistem pogrešan i svodi se na pamćenje činjenica koje se brzo zaborave, kako se uči da se uči? Čija je odgovornost da učenike tome nauče?

– Odgovornost je, pre svega, na učiteljima. Uz njih, vaspitači u vrtićima postavljaju osnovu za neke od važnih navika i veština učenja, a takođe je važno da roditelji sa svoje strane, uz vođenje vaspitača i učitelja, podrže razvoj tih navika i veština, jer se one razvijaju i u svakodnevnom, vanškolskom kontekstu.

Neke veštine se razvijaju i kasnije, u starijim razredima osnovne škole, ali gotovo sve bi trebalo da se razviju tokom početnog opismenjavanja i u susretu sa zahtevima koji se pred decu postavljaju tokom tih prvih godina školovanja. Kad govorimo o tome kako se uči da se uči, to je kontinuiran i dug proces. Ja godinama na Učiteljskom fakultetu držim predmet „Strategije uspešnog učenja“, u okviru kog učim buduće učitelje i vaspitače kako da to rade.

Pokušaću to da sažmem u nekoliko rečenica. Važno je da umesto pasivnog odnosa prema učenju, koji ste i sami opisali rečima – sedi, čitaj i ponavljaj dok ne zapamtiš, kod dece od početka razvijamo kapacitet za takozvano samoregulisano učenje, odnosno učenje kojim dete aktivno upravlja, preuzimajući odgovornost za svoje učenje.

To, između ostalog, podrazumeva da dete nauči kako može da usmerava proces učenja (postavljajući sebi pitanja poput: Kakav je ovo zadatak?

Da li sam ranije radio slične zadatke? Kako ću znati da li sam ga dobro uradio? Šta znam odranije o ovoj temi što mi sada može pomoći?

Šta su najvažniji delovi gradiva koje sada učim? Šta mi je ovde najteže? itd.), da ovlada različitim tehnikama čitanja, da nauči kako se tekst analizira i pravilno podvlači, kako se prave beleške koje podržavaju učenje sa razumevanjem, ako može da proveri koliko je dobro naučilo lekciju itd.

Kako se to postiže?

– Tako što učitelji ne pitaju decu samo da li su uradili domaći, nego kako su ga radili, šta im je bilo teško/zanimljivo/lako i zašto, tako što sa njima na času analiziraju tekst na onaj način na koji će deca to raditi kada samostalno sednu da uče i podvlače tekst (o čemu je ovaj tekst, šta su ključni pojmovi u tekstu, gde su njihove definicije, gde su primeri koji ilustruju te pojmove, šta je zaključak), tako što prave beleške na tabli sledeći pravila kako se prave beleške koje podržavaju učenje sa razumevanjem i deci ukazuju na ta pravila, tako što im daju priliku da se samoocenjuju (ili ocenjuju jedni druge), razgovaraju sa njima o tome koliko su sigurni u svoj odgovor, razvijaju kod dece odgovarajuća motivaciona uverenja (da rezultat zavisi od truda, a ne od sposobnosti, da je zbunjenost sastavni deo učenja, a ne znak nesposobnosti i drugo).

Ako je činjenica da se u mnogim školama nastava na daljinu svela na to da deca gledaju TV časove, da im se pošalju mejlom materijali ili jednostavno kaže – naučite to i to, onda je jedino logično da roditelj mora da bude konstantno uključen u rad sa decom. Kako roditelju u ovakvoj situaciji reći – ne, to nije tvoja uloga, dete mora da bude samostalno?

– Postoje različiti načini na koje roditelji mogu i treba da se uključe. Generalni savet i jeste da budu uključeni, jer je deci veoma važna obrazovna podrška koju dobijaju u porodici.

Funkcionalna i odgovarajuća podrška podrazumeva da roditelj pokazuje interesovanje za ono što dete uči i radi, sa njim razgovara o tim temama i kroz razgovor mu pomogne da ih poveže sa (zajedničkim) prethodnim iskustvima, sugeriše ili objašnjava detetu zašto je važno da nešto nauči, po potrebi ga podseti da nešto uradi (ovo je posebno važno kod najmlađe dece), pomaže detetu da isplanira kada će šta od zadataka raditi i kako to da uklopi sa drugim aktivnostima tokom dana i slično.

S druge strane, neodgovarajuća podrška podrazumeva da roditelj neprekidno sedi sa detetom dok ono uči, bdi nad njim, radi zadatke umesto njega ili ono što takođe često vidimo u praksi – da roditelj pročita zadatak (i eventualno ga u prerađenoj formi saopšti detetu), jer je tako brže i lakše, a dete odgovara na njega, usled čega imamo ogroman broj dece koja nisu u stanju da razumeju zadatak koji su pročitali.

Veliki broj đaka će sigurno i u narednom periodu biti prepušten sam sebi. Možete li da navedete savete kako da deca nauče da uče i šta roditelj u tom smislu treba da radi?

– Nadam da neće biti prepušteni sami sebi, to jest da smo ipak nešto naučili u prethodnom polugodištu i da sada sa tim iskustvom ulazimo u novu školsku godinu.

Mislim da, koliko god prilika za interakciju između nastavnika i učenika bilo malo, njih treba iskoristiti da se deca pripremaju za samostalno učenje na način koji sam već opisala i da se u zadatke koji im se zadaju ugrađuje podrška razvoju veština i strategija učenja.

Dakle, umesto da se deci samo zada zadatak, uz taj zadatak može da im se zada i da razmisle recimo o tome koliko će im vremena trebati za zadatak, da procene koliko im je zadatak težan/lak, da opišu kako su ga radili, o čemu su razmišljali, da zapišu šta su sve novo naučili tog dana ili da izdvoje jednu najvažniju stvar koju su tog dana naučili… Ako nastavnici ne pristupaju radu sa decom na taj način, roditelji mogu da pokušaju da ih u tome podrže na isti način. Deca ne mogu sama da razviju te veštine.

Čuli smo mnogo kritika na račun roditelja koji su umesto svoje dece radili domaće zadatke ili čak plaćali privatne časove da bi ih nastavnici uradili. Jasno je da je većini cilj bio da dete dobije ili zadrži dobru ocenu. S druge strane, stalno čujemo poruke važno je znanje, a ne ocena. Kako nije važna ocena ako se školski uspeh računa i pri upisu u srednje škole i na fakultete?

– Ocene, naravno, jesu važne, upravo zbog toga što su povezane sa mogućnostima dece da dalje biraju šta će i gde učiti, ali nije to ono što je problem – problem je što je to dominantan ili jedini izvor motivacije u našim školama.

Visoke ocene bi trebalo da prate izvrsne rezultate u učenju. Umesto toga one su postale same sebi cilj, a učenje je, umesto da bude cilj, postalo prepreka koju treba nekako savladati ne bi li se došlo do visoke ocene.

U takvoj situaciji učenici uz podršku roditelja iznalaze različite načine da prepreku uklone, odnosno da do visoke ocene dođu po svaku cenu.

Ako kažete da učenje za ocenu nije optimalni izvor motivacije za učenje, šta jeste?

– Izvori motivacije za učenje mogu biti unutrašnji (možemo da učimo nešto zato što nam je sama aktivnost zanimljiva i „uvlači nas“ ili nam je sadržaj zanimljiv i odgovara našim interesovanjima, u skladu je sa onim u čemu smo uspešni i što volimo da radimo, ili nam to što učimo omogućava da zadovoljimo svoje potrebe itd.) ili spoljašnji (učimo zbog ocene, zato što su nam roditelji obećali da će nam nešto kupiti ako budemo dobili visoku ocenu, ili da bismo izbegli kaznu koja nam preti ako dobijemo slabu ocenu itd.).

Obično se govori da je važno kod učenika podsticati isključivo unutrašnju motivaciju, ali to je naravno u školi teško ostvarivo: pohađanje škole je obavezno, a sadržaji unapred određeni i nametnuti, usled velikog broja dece u odeljenjima teško je obezbediti da sva deca zadovolje svoje potrebe, škola se nedovoljno brzo menja kako bi odgovorila na potrebe dece, a uz sve to – rad se ocenjuje i neuspeh, osim ličnog razočarenja, izaziva i javni osećaj stida i demotiviše dete.

Usled toga, mnogo je realnije obezbediti da motivacija za učenje bude rezultat i spoljašnjih i unutrašnjih faktora zajedno. Drugim rečima, to što nam je važno da dobijemo visoku ocenu nikako ne znači da nam i samo učenje ne može pružati zadovoljstvo.

Poruka da treba da se uči za znanje, a ne za ocenu u društvu u kome se znanje odavno ne ceni deluje kao floskula. Jesu li roditelji i nastavnici koji šalju poruku da je znanje moć unapred izgubili trku ako ih naša stvarnost svakodnevno demantuje?

– Ta dosta uopštena i nažalost svakodnevno demantovana floskula o moći znanja u našem društvu ne znači da ne možemo negovati onu prirodnu radoznalost sa kojom deca ulaze u škole, a koju vrlo brzo izgube usled nedovoljne fleksibilnosti našeg obrazovnog sistema da odgovori na njihove potrebe i usled toga što ih prvo naučimo da postoji jedan tačan odgovor na pitanja koja im postavljamo, a koji treba da memorišu, umesto da budu zapitana o svetu oko sebe.

Deca najčešće jedva čekaju da krenu u prvi razred, za njih je to potvrda da su veliki, da su spremni da uče na jedan nov način, radoznali su i otvoreni. Ali svi znamo da to ne traje dugo i da se dosta brzo razočaraju u školsko iskustvo, što je, čini mi se, jako dobro sažeto u rečenici koju često citiram svojim studentima: deca u školu ulaze kao upitnici, a iz nje izlaze kao tačke.

Motivacija

* Da li će učenici biti motivisaniji da uče ako će na odgovaranje morati da dolaze u školu?

– Hoće, upravo imajući u vidu da uglavnom uče samo za ocenu. U situaciji kada tu ocenu ne mogu da dobiju drugačije nego tako što će naučiti i odgovarati, oni će uložiti više truda da to i nauče. To, međutim, kao što smo, nadam se, već razjasnili, nije optimalni izvor motivacije za učenje.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.