Kada je NATO bombardovao Srbiju, a ratno zločinački režim Slobodana Miloševića, konačno odustao od represije nad kosovskim Albancima, naša dva novinara, kao i većina njihovih sagovornika sa Kosova, bili su deca. Neupućena u političko društvenu stvarnost i okolnosti koje su, razume se, s druge strane, u velikoj meri odredile i njihovo detinjstvo i kasniji život, sve do danas.

Stoga je naš projekat bio i svojevrsna prilika da se skoro dvadeset godine posle povlačenja srpskih vojnih i policijskih snaga sa Kosova, odnosno povratak oko 800.000 izbeglih kosovskih Albanaca svojim domovima, mladi „osvete“ generacijama koje su im u nasleđe ostavili mržnju i netrpeljivost prema najbližim komšijama, sa kojima su živeli u zajedničkoj državi.

Da razgovaraju, čuju i vide, a time i promovišu vrednosti kosovske kulture, tradicije i običaja, iz ugla koji nije mrziteljski, već otvoren i radoznao, sa prirodnom i logičnom željom što bržeg ponovnog spajanja u normalnu zajednicu.

Dakle, može se reći, sa pogledom na cilj koji smo želeli da ostvarimo, od same zamisli i planiranja, naš projekat otišao je korak dalje od uobičajenih pokušaja kulturološkog povezivanja dve zajednice. Nismo se bavili samo formom uspostavljanja dijaloga, već je dijalog uzet u obzir kao podrazumevano nužan. Težnja nam je bila promocija onog drugog, i to ne bilo kog, već onog kojeg najveći deo društva mrzi usled nacionalističkog naboja i medijske manipulacije.

Zato i nisu iznenadili komentari čitalaca, koji su imali nipodaštavajući, čak rasistički prizvuk. Ali, jeste iznenadila zainteresovanost i čitanost intervjua kojima su se svakodnevno, bez predaha, bavila naša dva novinara.

Ono što se moglo zaključiti i predstaviti kao presek tog posla jeste da naši dojučerašnji sugrađani, danas, izvesno, narod druge države, žele da intenzivnije sarađuju sa srpskim kolegama, da budu upoznatiji sa ovdašnjim kulturnim trendovima, a, takođe, može se reći da je to uveliko i slučaj, uprkos huškačkoj retorici kojima i njih i nas izlaže politička, kulturna i načelno društvena elita.

Oni o ratu, prognanosti i represiji od strane Srbije, govore vrlo svesno ali, ako se može tako reći, ne gajeći netrpeljivost prema običnim ljudima iz Srbije, već uvek vrlo precizno ističući da nesreća koju su pretrpeli direktno dolazi od određenih imena, a ne celog naroda. U najvećem broju slučajeva, ili onih koji su bili dostupni i ostali u pamćenju autorke ovih redova.

Imajući u vidu da se naš projekat odvijao tokom nepodnošljive mržnje koju nosioci vlast namerno propagiraju kako bi kao svi primitivni populisti opstali na vlasti, te pomenuti korak dalje od samog uspostavljanja dijaloga – promocija vrednosti kulture kosovskog društva – njegova realizacija mogla bi se oceniti i kao herojski podvig naša dva, pomenimo opet, vrlo mlada novinara, bodrena, takođe, mladim, upornim i dobronamernim urednikom web izdanja Danasa. Bez kojeg, iz iskustva autorke ovih redova, projekat ne bi bio ni upola dobar, koliko god, iz nečijeg ugla, malo ili puno dobar bio.

Povezani tekstovi