Hraniteljstvo u Srbiji: U biološke porodice se vrati 40 odsto dece

Prema aktuelnim podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, deca i mladi bez roditeljskog staranja smešteni su u 4.460 hraniteljskih porodica.

U njima se nalazi 5.510 dece do 18 godina i 964 mladih uzrasta od 18 do 26 godina, do kada po zakonu može trajati hraniteljstvo, pod uslovom da je ta osoba na redovnom školovanju.

Hraniteljstvo u Srbiji ima dugu tradiciju, više od sto godina. Dešava se i da kada hranitelji ostare, njihova deca preuzimaju hraniteljsku dužnost.

„Imate porodice koje se tradicionalno bave hraniteljstvom. U okolini Subotice, onda sela Jakovo, Jadranska Lešnica kod Loznice, Miloševac kod Velike Plane, gde su porodice odgajile generacije i generacije“, priča za Danas.rs Dragan Vulević, viši savetnik u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja.

Hraniteljstvo je privremeni oblik zaštite dece bez roditeljskog staranja. On nije trajan kao usvojenje, ovde se o štićeniku porodica stara dok Centar za socijalni rad ne iznađe trajno rešenje za njega.

„Da li će ostati kod hranitelja dok se školuje, da li će ići na usvojenje ili ono što je najvažnije da li će biti ispunjeno pravo deteta na život sa roditeljima, odnosno da se dete vrati u svoju porodicu“, kaže za Vulević.

Za troškove štićenika i nadoknadu za rad hranitelja iz državnog budžeta izdvaja se više od 242 miliona dinara na mesečnom nivou, dok za osobe starosti od 18 do 26 godina država na mesečnom nivou daje skoro šest puta manje – manje od 43.000 dinara

Prema njegovim rečima, 40 odsto dece koja napuste hraniteljske porodice bude vraćeno da živi sa biološkim roditeljima, a za to su zaslužni Centri za socijalni rad koji su radili sa roditeljima i postigli određenu roditeljsku kompetenciju da svojim ponašanjem ne narušavaju nesmetan rast i razvoj deteta.

„U Evropi Srbija je država sa najvećim stepenom deinstitucionalizacije dece bez roditeljskog staranja, što znači da nam je relativno mali broj u onim klasičnim institucijama kao što su domovi, a da nam je najveći broj dece u hraniteljskim porodicama“, ističe naš sagovornik.

U 90 odsto dece koja su smeštena kod hranitelja ne spadaju samo deca bez roditelja, skoro 1.000 dece sa ozbiljnim zdravstvenim problemima i deca sa smetnjama u razvoju su u hraniteljskim porodicama.

Kako navodi Vulević, ukupno 650 dece je smešteno u institucijama. To su uglavnom deca na starijem kalendarskom uzrastu i deca sa smetnjama u razvoju mlađeg uzrasta.

Deinstitucionalizacija dece bez roditeljskog staranja projekat je koji je počeo 2005. godine i njen cilj bio je pre svega poštovanja prava deteta da se o njemu staraju njegovi roditelji.

Kako dodaje, u trijaži da li će dete biti smešteno u hraniteljske porodice ili u institucije stav je da je za dete uvek bolje da raste u porodici.

„Svakom detetu je uvek bolje u porodici nego u instituciji, ali postoje tri razloga kad deca odlaze u institucije. Prvi je kada su to deca sa ozbiljnim smetnjama u razvoju gde je potrebna intenzivna zdravstvena podrška tom detetu, to je stacionar u Zvečanskoj ulici, iz razloga što nemamo dovoljno hranitelja koji su obučene za specifičnu podršku toj deci u mlađem uzrastu“, naglašava on.

Druga kategorija dece koja idu u institucije su deca starijeg uzrasta koja imaju neku vrstu ozbiljnog porodičnog iskustva. To su uglavnom ili srednjoškolci ili studenti, dok treću kategoriju čine ona koja su po sudskoj meri smeštena u vaspitnu ustanovu na određen period.

Kako postati hranitelj?

U Srbiji još ne postoje licence za hranitelje već utvrđena opštu podobnosti da neko može biti hranitelj. Utvrđivanje opšte podobnosti hranitelja ide istom procedurom kao i utvđivanje sposobnosti lica da budu usvojitelji.

Prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, stručna procena opšte podobnosti za obavljanje hraniteljske uloge sastoji se iz provere ispunjenosti zakonskih uslova preko javnih isprava koje kandidati za hranitelje podnose uz prijavu za hraniteljstvo, zatim na osnovu  intervjua sa stručnjacima koji vrše procenu, sagledavanja uslova i odnosa u porodici neposredno, kroz kućnu posetu i kroz program pripreme i obuke budućih hranitelja.

„Postoji onaj deo – četiri profila. Opštu podobnost mora utvrditi psiholog, pedagog, socijalni radnik, pravnik i lekar. To je tim koji će posle određenih stručnih intevjua, poseta, razgovora, testiranja i evaluacije utvrditi opštu podobnost. I treći deo, da bi neko dobio opštu podobnost, to je da sa uspehom mora proći pripremu i obuku da se bude hranitelj. To je vrsta radioničarskog rada. Kroz 12 radionica prolaze se vrlo bitni segmenti za funkcionisanje hraniteljstva i utvđivanje opšte podobnosti“, navodi Vulević.

I to za sada rade Centar za porodičan smeštaj i usvojenje i Centar za socijalni rad.

„Tada dolazimo do druge tačke. Da, ja sam dobio opštu podobnost da budem hranitelj, ali da li ja mogu da budem hranitelj vama. To je nivo konkretne podobnosti, za svako dete koje treba da bude smešteno u hraniteljsku porodicu treba utvrditi konkretnu sposobnost da baš ti budeš hranitelj s obzirom na specifične karakteristike deteta, njegove potrebe, način zadovoljavanja tih potreba, ponašanje i sve ostalo“, kaže Vulević koji smatra da na tom zadatku nadležni nisu postigli onaj nivo koji bi trebalo da bude zadovoljen.

Često se susretao sa pitanjem koji je motiv hranitelja da se time bavi.

„Ja mogu razumeti da može motiv biti materijalne prirode, ali on ne može biti prevalentan, mora se iz karakteristika porodice i utvrđivanja motivacije prilikom utvrđivanja opšte podobnosti dokazati da on nije materijalan. Ukoliko je materijalno preovlađujući motiv, onda ta porodica nema opštu podobnost“, ističe on.

Kako dodaje, da bi neko postao hranitelj, on ne može biti materijalno neobezbeđen. Hranitelji se ne mogu izdržavati od naknade koja je 9.000 dinara, jer su utvrđeni standardi za smeštaj deteta kao što su posebna soba, oprema, određeni prihodi, a o načinu trošenja sredstava hranitelji vode dnevnik.

U njegom radu susretao se sa raznim slučajevima, kako ističe, bilo je trenutaka kada se ježio od emocija, ali i negativnih primera.

„Hraniteljska romska porodica, štićenik je bilo romsko dete koje je usvojeno od Šveđana. Prilikom usvajanja ova hraniteljska porodica je izvadila oko 200 evra, koje je uštedela od onih para koje dobija za izdržavanje deteta, i dala usvojiteljima da kupe detetu bicikl jer su mu oni obećali to kao rođendanski poklon. Ja se i sad naježim. Tu imamo i otvorenu komunikaciju gde hranitelji nastave da komuniciraju sa detetom, gde porodice ili usvojitelji ne zaboravljaju doprinos hranitelja, jer biti hranitelj je velika odgovornost, a neki kažu i zadovoljstvo“, priča za Danas.rs Vulević.

Bitno je mišljenje deteta

Srbija je potpisnica Konvencije o pravima deteta i sve naše stručne procedure se baziraju na njoj ali i naš zakon je oslonjen na te standarde.

„Mišljenje deteta se u svakom slučaju uvek mora utvrditi i to je dete starosti do deset godine. Kada je dete starije od deset godina ono mora dati saglasnost da bude smešteno u hraniteljsku porodicu. To je deo i stručne ali i pravne procedure“, naglašava naš sagovornik.

Kada je reč o proceduri smeštaja kod hranitelja, deca iz iste porodice se ne razdvajaju, a pri smeštaju u hraniteljske porodice institucije gledaju da se štićenici prvenstveno smeste u srodničke hraniteljske porodice ako je to moguće.

„Da se ne izdvajaju iz porodičnog okruženja ukoliko je to moguće. Ukoliko neko od srodnika jeste zainteresovan i ima kompetencije. To je prva osnovna i zakonska i stručna postavka. Drugo, kada imamo više dece da ona budu smeštena u istu hraniteljsku porodicu. Mi smo imali problem u Vojvodini, gde je dece bilo petoro šestoro, a ograničeno je da u jednu hraniteljsku porodicu ne može biti smešteno više od troje dece, ali i onda smo gledali da ih ne razdvajamo. Smešteni su u istom mestu, u dve hraniteljske porodice, dve susedne kuće, jer je razdvajati siblinge zločin“, navodi Vulević za Danas.

Hranitelji imaju mogućnost da svog štićenika i usvoje, naravno ukoliko uspešno prođu kroz proceduru. To su uglavnom slučajevi gde se nakon dugog niza godina između njih uspostavi roditeljski odnos.

„Ja sam presrećan kada hranitelji usvoje decu, naročito decu sa smetnjama u razvoju. Sad je u Prokuplju porodica usvojila dete koje je rođeno slepo, bez očnih jabučica, oni su mu bili hranitelji i usvojili su ga“, navodi Vulević.