Matine ispred drvene kuće na ponos srpske kulture 1Foto: Danas

… kada se u ulozi organizatora u ime „DanGrafa“ i našeg lista i u ulozi moderatora obratio skupu povodom 50 godina od objavljivanja kultne knjige „Filosofija palanke“ Radomira Konstantinovića u Ivanjici.

Skup najavljen kao „matine za istoriju“ organizovali su Pokret „Novi Optimizam“ i KUDES – inicijativa za kulturnu decentralizaciju Srbije, sa partnerima, pored „DanGrafa“ i Fondacije „Stanislav Vinaver“ iz Šapca (izdavačima Sabranih dela Konstantinovića), Savet za negovanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića, Treći program Radio Beograda i Institut za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Filosofija palanke – 50 godina / Radomir Konstantinović

Filosofija palanke – 50 godina / Radomir Konstantinović

Gepostet von Novi Optimizam am Sonntag, 25. August 2019

RUŽIČNJAK RADETOVOG DETINJSTVA

Izuzetna atmosfera je bila u Ivanjici. Skup se održavao u prelepom dvorištu divne, autentične srpske kuće, koju je gradio Radomirov otac Mihajlo Konstantinović i čija je specifičnost u tome da je sva od drveta i da nije nijedan gvozdeni ekser ukucan prilikom njene gradnje.

Dakle, u kući u kojoj je Radomir boravio od detinjstva, a kasnije, pored Rovinja, kuća u Ivanjici je bila veoma često mesto njegovog boravka i rada u tišini gde je, pored čitanja i pisanja, voleo da se druži sa svojim prijateljima i da orezuje ružičnjak. I baš ruže koje su u nedelju, svuda po dvorištu bile u punom cvatu, kao i zrele jabuke koje su otpadale iz ogromne krošnje i jedine „parale“ tišinu s kojom je publika u punom dvorištu pažljivo slušala govornike, doprinele su, kao i pogled na Radetovu radnu sobu, da se oseti i u vazduhu, veličina njegove misli, njegovih promišljanja i stvaralaštva koje, mnogi od govornika su to isticali, nemaju premca ni u mnogo većim kulturama od naše.

A kada vam nekoliko istoričara, biograf, nekoliko filozofa i novinara, kao i velikih prijatelja Radomira Konstantinovića, uz prisustvo Milice Konstantinović, koja je bila domaćin, upravo u takvom ambijentu osvetljavaju iz više uglova to, jedno od najznačajnijih dela naše kulture i njega samog kao intelektualca, onda se zaista osećate kao da ste bili na matineu koji je na ponos srpske kulture danas.

Tako je sa prisutnima, između ostalog, veliki lični prijatelj i izdavač romana „Dekartova smrt“ Živan Berisavljević, podelio i sećanje na njegov poslednji boravak u Ivanjici pre tačno 25 godina kada je sa suprugom bio kod Radomira i njegove prve supruge Kaće.

– Tada smo proveli par nezaboravno lepih dana u Ivanjici, obilazeći sa njima ljude i mesta koja su oni naročito voleli, od starog Ivanjičkog mlina i hidrocentrale, do tada znamenitog Draganovog restorana u Međurečju i prelepih proplanaka, senovitih šumskih staza i po koje zaturene seoske kuće na prelepoj Goliji. Uverili smo se koliko Rade ivanjički kraj nosi u sebi kao zavičaj njegovog dečaštva, i koliko je srastao sa njim i njegovim ljudima. Uočili smo, njegovo dečačko odrastanje u Ivanjici, i vreme provedeno u kući čiji smo danas gosti, mnogo su više uticali na njegov personalitet nego grad njegovog rođenja – Subotica. To je i razlog zbog koga sam se usudio da izrazim nadu da će, kad-tad, upravo ivanjička kuća Konstantinovića, a na ponos Ivanjice i srpske kulture, postati Spomen-kuća Konstantinovića.

Berisavljević je govorio i o čuvenoj novosadskoj Tribini mladih, gde je bio urednik, i da reč „matine“ i njega, a veruje i Radeta bi, najviše podseća na davnašnje istoimene programe koji su se odvijali upravo na „Tribini mladih“.

– Pojava i misija naše Tribine mladih, a kasnije i časopisa „Polja“ i Stražilovskih susreta mlade jugoslovenske inteligencije, spontana su koliko i upečatljiva manifestacija narastanja podrške tom istorijskom pozivu. Njegove dolaske na ta naša matinea, kao i dolaske Marka Ristića, Oskara Daviča, Vaska Pope, Dušana Matića, Ota Bihalji Merina i drugih Radetovih prijatelja iz tog vremena – jačali su nama, u tadašnjem Novom Sadu, osećaj da pripadamo i mi onoj emancipatorskoj tendenciji koju je oličavao Rade i taj deo, pre svega beogradske, ali i i jugoslovenske duhovne elite. Rečju, da u njima imamo saveznike u našoj vlastitoj mladotribinaškoj pobuni protiv duhovne učmalosti, a naročito protiv sterilnosti onog njenog matičarskog tradicionalizma, koji – nažalost – upravo poslednjih decenija, kao emanacija duha palanke, sve više hara kao stav i stil ne samo Maticom srpskom, nego podržan od svih vlastodržaca od devedesetih naovamo, a posebno štedro od aktuelnog režima i trijumfuje na ovim prostorima u ime srpske svesabornosti, svetosavskog pravoslavlja i panslovenskog bratstva, rekao je Berisavljević.

Upravo u toj Radetovoj ranoj pobuni, Živan Berisavljević vidi i zametke onoga što je, kao znamenitu filozofsko-političku raspravu, dvadesetak godina kasnije, Konstantinović objavio i naslovio „Filosofija palanke“.

„ISKUSTVO NAM JE PALANAČKO…“

Radivoj Cvetićanin, autor knjige „Konstantinović. Hronika“, izneo je u svom izlaganju istoriju izlaženja ove kultne filozofske knjige čija je recepcija tokom pola veka bila velika. Podsetio je, između ostalog, da je Radomir Konstantinović „seo za mikrofon Radio Beograda 4. avgusta 1969. godine u 21.21 sat i počeo da čita to svoje delo koje počinje rečenicom „Iskustvo nam je palanačko“.

Čitao je u dve sedmice, ukupno deset dana, a tada je pročitan prvi deo, dok drugi deo pod nazivom „Beleške“ nije, a danas svi znamo da su one objavljene već i u prvom štampanom izdanju ove knjige u izdanju Trećeg programa Radio Beograda. Odmah se i po gradu preneo glas da se radi o neobičnom i izuzetnom eseju, i od usta do usta se prenosio taj glas koji traje i danas, već 50 godina, što je veoma neobično za knjigu ove vrste uopšte, a posebno u srpskoj filozofiji. Po mojim saznanjima kao biografa, Konstantinović je kontinuirano radio na ovom delu od 1966. godine, istakao je Cvetićanin.

Novinar Milan Vlajčić je podelio sa publikom svoje iskustvo čitanja Konstantinovića, sa čijim člancima se susreo još tokom pedesetih godina čitajući ih u nedeljniku NIN, a od 1957. godine i u tada kultnom kulturnom dodatku „Politike“ koje je bilo pravo mesto da se čitaju eseji vrhunskih intelektualaca. Vlajčić se podsetio i na dane kada je 1969. godine Konstantinović čitao „Filosofiju palanke“ na Trećem programu.

– Iako sam, dakle, redovno čitao Radetove tekstove i knjige o kojima sam i pisao, kada je počelo njegovo čitanje „Filosofije palanke“ na radiju, to je bila mala revolucija i u medijskom i u književnom smislu. Leto, kao ovo sada, a Radio Beograd je tek tri godine pre tog leta počeo sa Trećim programom, i po nekim istraživanjima oko 80.000 ljudi je svakodnevno slušalo tu stanicu. To je neverovatna slušanost. Lično sam se, tokom tih deset večeri „parkirao“ pored radio-aparata i slušao ga kako čita. A njegovo izlaganje je bilo logično, bez ikakve zapete, a on je gotovo propovedničkim tonom izgovarao taj senzacionalan tekst. U kasnu jesen te godine izašao je taj broj Trećeg programa kao prvo štampano izdanje „Filosofije palanke“ koje imam i koje sam ponovo sa velikim uzbuđenjem pregledao pred dolazak ovamo. Od te prve rečenice „Iskustvo nam je palanačko“ do poslednje da „duh palanke ostaje nama kao podsticaj i trajna inspiracija“ – tu ima šta da se pročita. Kao neko ko je mnogo čitao evropsku esejistiku ne znam za knjigu takvog intelektualnog opsega. Vlajčić je podsetio i na jednu od završnih rečenica iz napomena „Filosofije palanke“, kada Konstantinović rezimira svoje delo: „I ovaj nesporazum, sa ćutanjem i zlom“.

– To što je upravo tu napomenuo ćutanje i zlo, kao da je nagovestio ono što će doći četvrt veka kasnije kada je on u vreme rata izgovorio čuvenu rečenicu: „Ko ne prepozna čudovište, sam postaje čudovište.“ Ova knjiga predstavlja srž svega onoga što je Rade napisao, zaključio je Vlajčić.

GAZIO TAMO GDE NAJVIŠE BOLI

Istoričar dr Milivoj Bešlin dao je iscrpnu analizu istorijskih okolnosti krajem šezdesetih godina kada se ovo delo pojavilo i da su presudne teme te 1969. godine bile ustavne promene, decentralizacija, slabljenje uticaja savezne države i saveznog političkog centra i jačanje republičke državnosti… kao i da razgovori Marka Nikezića i Latinke Perović, čelnih ljudi reformskog vrha SK Srbije, sa novinarima, tih meseci, traju uglavnom satima.

– Nacionalizma je najviše u kulturi. Identitetska pitanja i plima nacionalizma nisu zaobišli nijedan segment kulture i umetnosti. Ne slučajno, iste godine, 1969. Marko Nikezić je poručio da modernu Srbiju „ne možemo graditi i na ekonomskom razvoju i na kosovskom mitu“. Značajan deo društva je želeo baš to. Godine 1969. Dobrica Ćosić, već profilisan kao vodeći diseminator srpskog nacionalizma i tvrdi zagovornik smenjenog Aleksandra Rankovića, izabran je za predsednika Srpske književne zadruge, vodeće parapolitičke ustanove čiji zadatak u tom trenutku postaje otvaranje tzv. srpskog pitanja. Zadruga je trebalo da bude pandan sve agilnijoj stožernoj nacionalističkoj instituciji u Hrvatskoj – Matici hrvatskoj, rekao je između ostalog Bešlin. Navodeći brojne primere za to, Bešlin ističe da je te 1969. „bila jasna borba dva koncepta u kulturi koliko i u politici. Ali postojala je i snažna društvena i kulturna pluralnost, nesporno izraženija nego u našoj savremenosti. Društvo je bilo spremno na borbu, današnje je odavno kapituliralo. Filosofija palanke bila je deo tog političkog, društvenog i kulturnog konteksta, snažne pluralizacije i borbe za ili protiv središnjeg srpskog kontinuiteta – nacionalizma“.

Filozof dr Ivan Milenković analizirao je samo delo „Filosofija palanke“ i istakao da Konstantinović gazi tamo gde najviše boli.

– On duh palanke kinji paradoksima, te u svojoj knjizi isporučuje čitav niz paradoksalnih tvrdnji pred kojima lenja palanačka svest ostaje paralizovana. Uvođenjem delotvornog paradoksa u filozofski tekst Konstantinović, zapravo, radi isto što i francuski majstori: napada okoštale strukture bilo da je reč o filozofiji, umetnosti, politici, istoriografiji. U Konstantinovićevom slučaju paradoks je tehnika usložnjavanja, nasuprot palanačkim tehnikama pojednostavljivanja sveta po uzoru na disjunktivne podele ili ili. Gotovo na svakoj stranici Filosofije palanke nailazimo na ono što će palanačka svest nazvati opskurnim, nejasnim, neprozirnim, besmislenim, bespotrebno komplikovanim.

PALANAČKI PARADOKS

Po Milenkovićevim rečima, Konstantinović će i sam primetiti da duh palanke i sam otvara paradokse svuda i nudi paradoksalno objašnjenje: palanačka egzistencija je stvarna samo ako je iluzionistička. Drugim rečima, palanački paradoks jeste istrajavanje u samonametnutoj iluziji da bi se stvarnost palanke održala upravo onakvom kakvom je postavljena. Po njemu, sledi Konstantinovićev paradoks: palanačka egzistencija stvarna je samo ukoliko je iluzija.

Vladimir Marović, takođe filozof, istakao je da se proučavanjem „Filosofije palanke“ susrećemo sa sveprisutnom ograničenošću.

– Međutim i ta ograničenost je kompleksna u svojoj sebi ugodnoj prostoti, koja se odmeće do prostakluka. Naime, palanka je duhovno, kulturno i prostorno ograničena, jer je zatvorena. Ali ona nije i vremenski ograničena, jer u sebe bezgranično uvlači i sebe beskonačno reprodukuje. Ona vreme ne poznaje, već opstaje kao tupo trajanje i samoizolovana večnost. Palanka je, zapravo, mehanizam večno ponavljajućeg rituala, kojim se održava, grčevito brani i reprodukuje palanački „vjeruju“, palanački kanon. Otuda Konstantinović nedvosmisleno ukazuje na to kako je duh palanke „duh plemena u agoniji“. „Duh palanke je, zapravo, duhovna unezverenost.“

Istoričarka Latinka Perović, predsednica Saveta za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića, smatra da je ovaj nedeljni skup izuzetno značajan za našu kulturu jer smo imali prilike da čujemo važna izlaganja o „Filosofiji palanke“ koja potvrđuju da je tokom ovih 50 godina od kako je objavljena, nastala istorija ovog dela koje je imalo jedinstvenu percepciju u javnosti, a da će se sama istorija tog dela i u budućnosti razvijati.

Perović je podsetila i da je Konstantinović i u najteža vremena tokom devedesetih ostajao na poziciji otvorenosti i ljudskosti, izjavljujući da ostaje u ovom društvu i pored svih tih protivrečnosti i teških stranputica. Ostaje, ali odbija da služi bilo kojoj od tih ekstremnih pozicija upravo braneći ideju otvorenosti.

„U srpskoj kulturi ne može se naći filozofski spis koji toliko dugo traje i toliko zaokuplja pažnju i u prošlosti i u sadašnjosti. Vrlo važno za razumevanje te činjenice jeste i to da je upravo ‘Filosofija palanke’ središnja knjiga čitavog tog ogromnog opusa koji će biti objavljen u 30 tomova“, zaključila je Latinka Perović.

Doprinos borbi protiv ograničenosti

Marović je elaborirao i šta ovakav jedan skup znači u današnje vreme: „Skup na kojem se mi danas susrećemo nije toliko dokaz poželjnosti u našem okruženju, koliko potrebe postojanja Konstantinovića zbog istog tog okruženja. Ovaj skup predstavlja otrzanje od ništavila značajnog imena srpske, jugoslovenske, svetske književnosti, kritike i filozofije. Ovaj skup je doprinos borbi protiv ograničenosti, a za slobodu misli i dela. Svakoj ograničenosti sloboda je teška kao tumor i plaši je se, jer bi da uživa u svojoj zatvorenosti, sa svojom mitomanskom „očišćenošću“ od sveta, a zapravo prestravljenošću pred njim. Radomir Konstantinović je borac protiv tog straha.“

Milan Vlajčić o Sabranim delima

I ovih pet knjiga koje su objavljene kao prvo kolo Sabranih dela Radomira Konstantinovića su pravo otkrovenje jer je samo deseti deo tih tekstova objavljen u formi knjige za vreme Radetovog života. Sada je bukvalno sve što je objavljivao po novinama i časopisima objedinjeno i iako se mnogih tekstova sećam da sam ih tada još čitao, naišao sam, čitajući knjige iz ovog prvog kola, na neki koje nisam. Kada sam sada pročitao ovih pet knjiga koje su priredili Iva i Gojko Tešić, shvatio sam o kakvom se ogromnom esejističkom opusu tu zapravo radi i da je taj opus bez premca i u okvirima evropske književnosti. Ima velikih esejista kao što su Umberto Eko ili Italo Kalvino, ali je teško naći pisca koji ima takav tematski i problematski raspon i koji gotovo od prvog do poslednjeg teksta piše gotovo istim rukopisom, neverovatno izrađenim od samog početka u vrhunskom stilu, misli i jezika.

Dr Slobodan Ilić: „Čoveče, sve te je više“

Fondacija „Stanislav Vinaver“ je i osnovana da bi postala mesto na kojem će se negovati kultura dijaloga i gde će se promovisati demokratske vrednosti. Formirali smo i Biblioteku „Stanislav Vinaver“ i bilo je logično da tu ediciju i počnemo izdavanjem Sabranih dela Radomira Konstantinovića, čoveka nepristajanja i čoveka koji je bio intelektualac evropskog formata. On je pisao o palanci koja može biti svuda i koja predstavlja prepreku svemu modernom a zapravo nam je svima poručivao da treba da se opiremo stalno upravo tom palanačkom duhu. Kada nas je napustio, urednik Trećeg programa je izgovorio dve proročke rečenice kada je Konstantinović u pitanju. Jedna je: „Čoveče, sve te je više“, a druga: „Ti odlaziš, ali i nadolaziš.“ I bio je u pravu jer u ovom društvu kakvo danas imamo, koje je ljudoždersko i u kojem na godišnjem nivou imamo jedan grad manje, gde slobodarske ideje ni najmanje nisu poželjne, mi imamo sve veću i veću potrebu da delo Konstantinovića stavimo u prvi plan, što mi u Šapcu i činimo objavljujući njegova Sabrana dela smatrajući to najvećom obavezom upravo danas, istakao je dr Slobodan Ilić, predsednik UO Fondacije „Stanislav Vinaver“.

Iz Šapca su na skup došli i Nebojša Zelenović, gradonačelnik Šapca, i Dušan Petrović.