Nazdravimo Trijumfom, ne šampanjcem

Retko kada se običnom smrtniku pruži prilika da pretpremijerno proba vino koje će se pojaviti tek za godinu dana, možda baš na Dan svetog Trifuna, što nije samo slava vinara i vinogradara, još više prvo obrezivanje vinograda, što je početak mukotrpnog puta nastanka božanskog napitka.
One noći kada je Boris Tadić postao predsednik, cela zemlja je videla i čula otprilike ovo – nazdravićemo, ne francuskim šampanjcem, već našim, srpskim brendom.
A taj brend bio je Trijumf, vino nastalo u podrumu Božidara Aleksandrovića, podno Oplenca, u selu Vinča, prema recepturi koja je stvorila ono što će se mnogo godina kasnije nazvati brend.
Pobrđe Rudnika i Venčaca s Prokopom i Oplencem, blago okrenuta ka jugoistoku, s umerenom klimom, od davnina su ljudi koristili za uzgoj vinove loze. Selo Vinča, podno Oplenca, u kojem je smešten Podrum Aleksandrović, ime je dobilo po vinovoj lozi. U doba Rimljana naselje je bilo poznato kao Vincea, što je označavalo vinorodnost čitavog kraja. U srednjem veku čitavo ovo područje na oko 80 kilometara jugozapadno od Beograda, bilo je poznato po vinarima i dobrom vinu.
– Kada je čuveni dvorski podrumar Živan Tadić, koji je posle Drugog svetskog rata emigrirao u Kanadu, saznao da naša porodica obnavlja vinarsku tradiciju oplenačkog kraja, poslao nam je pismom recepturu za spravljanje možda najboljeg proizvoda ovog kraja. Tako je Trijumf ponovo rođen posle 70 godina. Enolozi ga danas opisuju kao piće snažnog karaktera sorte sovinjon blan, što odiše šarmom belog burgundca i energijom rajnskog rizlinga – priča Božidar Aleksandrović.
Nažalost, Živan Tadić nije doživeo da proba „svoje“ vino, niti da vidi scenu kada ga njegov prezimenjak s ponosom pokazuje. Aleksanroviću, međutim, to jeste bio znak da treba da nastavi dalje putem kojim je krenuo. Počeo je da povećava ponudu, pre svega belih i roze vina.
Pored najpoznatijeg Trijumfa, nastali su i Trijumf barik (odležalo vino u nagorelim hrastovim buradima), Oplenac, kupaža (mešavina) rajnskog i italijanskog rizlinga i Varijanta, roze od muskatnih sorti. Od ove godine i Harizma, vino od sorte šardone, bez sumnje najpopularnije belo vino ne samo kod nas.
Ono, međutim, što će Aleksandrovića bez sumnje lansirati na sam vrh vinarstva jeste ono što tek dolazi. Oko 40.000 litara crvenog vina trenutno se „odmara“ u buradima do 2008. godine, kada će se pojaviti na tržištu pod imenima Trijumf noar (napravljen od sorte pino crni), Vizija, kupaža sastavljena od frankovke i kabernea, i Rodoslov, kupaža kaberne sovinjona, merloa i prokupca.
Da nema prokupca bila bi to klasična bordo kupaža. Ovako, naša autohtona sorta dala je ovom vino onaj jedinstveni miris i ukus.
Podrum podno Oplenca na najbolji način pokazuje kako u vinu uživaju sva čula. Boža Aleksandrović se potrudio i da stvori ugođaj posetiocima: u velikoj sali, sa sedamdeset mesta degustiraju se njegova vina, uživa u izuzetno ukusno uređenom ambijentu koji greje kamin, nego šta.
Zar je onda čudo što se ne zna ni broja diplomatskih predstavnika u našoj zemlji, viđenih privrednika i domaćih političara koji su ovde redovni gosti. Procene turističkih stručnjaka kazuju kako u Srbiji tek dolazi vreme vinskog turizma koji je gde god da se zapatio, a zapatio se svuda gde se gaji loza i pravi vino, donosio i lepu zaradu, još više uticao na kvalitetnu proizvodnju.
Jer, tek s proizvodnjom kvalitetnih i vrhunskih vina, ono postaje božanski napitak. Toliko važan da se slavi u svim religijama, od Dionisa u staroj Grčkoj, preko Isusa samog, do Svetog Trifuna.
– U Srbiji trenutno ima sedam, osam ozbiljnih, takozvanih malih, podruma. Činjenica da se ovde popije 90 odsto vina iz uvoza, kazuje da ima mesta za bar dvesta vinara. I voleo bih da nas je toliko. Da pobedi kvalitet. Mene nije sramota što sam prošle godine ostao bez vina. Bilo bi me sramota da sam napravio loše vino – kaže Aleksandrović.
Kao potvrdu svoje želje da igra evropsku utakmicu, Aleksandrović navodi podatak da je oko 10 odsto proizvodnje prošle godine izvezao u Ameriku, Nemačku i Švajcarsku. – Izvezli bismo, kao država, i više ali – mi vina nemamo.