Foto: Privatna arhivaBiljana Bonić napustila je Beograd pre 22 godine u potrazi za nečim boljim. Na bolje je i naišla, promena za nju nije bila teška. Danas je zadovoljna, živi u Čikagu sa svoje dvoje dece.
„Iz Beograda otišla sam 1998. godine sa mužem za Čikago. Takvo je bilo vreme, veliki broj naših prijatelja selio se u potrazi za poslom. Mi smo bili u dobroj finansijskoj situaciji, radili smo, ali atmosfera je bila takva da smo odlučili da krenemo na put za nečim boljim. Iako nismo najbolje poznavali jezik u početku, nismo imali problem da se snađemo ovde. Muž je našao posao u struci, ja sam u početku radila u velikim robnim kućama. Majka sam dvoje dece, za vreme trudnoće nalazila sam poslove na određeno vreme, a 2006 godine sam se zaposlila u kompaniji gde i sad radim, zadovoljna sam“, priča nam Biljana.
Čikago je Biljani pružio nove prilike i poznanstva. Njeno iskustvo ruši predrasude o nedruželjubivim strancima. Trudi se da svojoj deci prenosi delove naše tradicije. Ljubav ka Srbiji i Americi nisu u sukobu, uživa u prednostima obe kulture.
„Ljudi u Srbiji često misle da su Amerikanci odsutni, hladni, ja se ne slažem. Imam divne komšije i prijatelje. Osećam se prihvaćeno ovde od prvog trenutka kada sam došla. Kao što sam rekla, veliki broj naših prijatelja tada se selio. U jednom trenutku imala sam više poznanika ovde nego u Srbiji. Posećujem srpske restorane i dešavanja, ali takođe uživam i u ovdašnjoj kulturi, pozorištima i okupljanjima. Moja deca su odrasla ovde i oni su Amerikanci. Trudim se da ih učim srpski jezik i prenosim im delove naše tradicije, ali već njihova deca izgubiće nit, tako Srbija gubi generacije zbog situacije u kojoj se nalazi. Mladima u Srbiji starija garnitura predstavlja prepreku, oni ih sputavaju na njihovom putu ka uspehu i zbog toga mladi odlaze. Ukoliko to ne želimo, nešto mora da se promeni“, kaže Biljana.
Nasuprot kapitalističkoj slici koju ovde često gajimo, Biljana ističe socijalni karakter američkog uređenja.
„Ovde se ljudi cene i o ljudima se brine. To se vidi u načinu na koji se tretiraju žene i socijalno ugroženi. Ukoliko ste razvedeni i bez posla država će vam obezbediti stan dok se ne snađete. Ukoliko bih ja sutra izgubila posao, moj bivši muž bi morao da mi plaća izdržavanje. U Srbiji mnogo toga ne može da se uradi ukoliko nemate posebna poznanstva ili ste veoma snalažljivi. U Americi ste rasterećeni, država je uređena i brine o svojim građanima“, objašnjava Bijana i ističe da postoje predrasude o visokom obaveznom socijalnom osiguranju.
„Tačno je, ono mora da se plaća ukoliko želite da se lečite u privatnim bolnicama. Ali postoje i državne bolnice (čak i neprijavljeni građani ovde mogu da se leče) u koima je usluga na visokom nivou. Ukoliko bi se desio nesrećni slučaj ili neki oblik nestručnog ponašanja u javnim bolnicama one bi medijski bile uništene. To ne može da se dopusti, u njima takođe rade vrhunski stručnjaci. U pitanju su više estetske nijanse koje razlikuju privatne od javnih bolnica“, primećuje Biljana.
Kada uporedi obrazovanje u Srbiji i Americi, Biljani je drago što su njena deca odrasla tamo. Ne smatra srpski sistem lošim, ali takođe ističe da je pogrešno smatrati ga boljim od američkog.
„Netačne su predrasude o lošem obrazovanju u Americi. Ja sam zadovoljna iskustvom svoje dece. Moguće je da se u Srbiji više zahteva u osnovnim i srednjim školama, po meni to je nepotrebno. Ovde se deca uče baš onoliko koliko im je potrebno. Od prvog dana škole ona se prate i podstiču da razvijaju posebne veštine i talente koje poseduju. Sećam se da smo mi bili izgubljeni po završetku srednje šole, svi smo se pitali kuda dalje, evo moja ćerka je druga srednje i ovde ih već testiraju i usmeravaju na polja koja su im bliska. Prve dve godine na fakultetima ovde, možda su lakše nego na našim, beogradskim fakultetima. Ali ovde studenti dobijaju specifično znanje i praksu. Oni su, posle fakulteta, spremni da rade ono šta su učili. Ja sam studirala FON i za cele studije nismo ni videli kompjuter. Dopada mi se što se oni od početka susreću sa konkretnim zadacima i projektima. Moja prijateljica je diplomirala na Medicinskom fakultetu u Beogradu i veoma se iznenadila kada je došla u Ameriku šta još sve može da nauči“, priča nam ona.
Amerika kao i Srbija, učinile su koliko su mogle povodom Covida19. Ipak, disciplina je drugačija, ona zavisi i od poverenja koje građani imaju ili nemaju, primećuje Biljana.
„Ne smatram da je Amerika loše reagovala na aktuelnu krizu sa virusom, ne mislim ni da je Srbija. Ne vidim šta je posebno moglo da se uradi. Reakcijom države sam zadovoljna, svi sad radimo od kuće, nosimo maske na zatvorenom prostoru, isto kao i svuda. Možda je različit samo nivo discipline u Srbiji i Americi, čini mi se da su ovde ljudi mnogo poslušniji, veruju u ono što im se govori na televiziji pa u većoj meri i poštuju preporuke“, kaže Biljana.
Srbiju pamti u lošem stanju. Vreme sankcija, nemaštine i straha. Čikago, iako poznat po kriminalu, za nju je siguran grad. Mada je svoju sreću pronašla preko okeana, Bljana priželjkuje pozitivne promene u Srbiji.
„Čikago važi za grad sa najvećom stopom kriminaliteta. Ja nisam videla ni jedan zločin za dvadeset i dve godine koliko živim ovde. Tačno je da kriminala ima, ali dobro je što znamo gde je koncentrisan i tamo se ne krećemo. Osećam se zaista bezbedno. Danas kada se osvrnem, smatram da je moj odlazak bio prava odluka. Amerika je uređena na način da se osećam sigurno i da mogu da živim svoj život. Sećam se devedesetih godina u Srbiji, zaista su bile loše. Sankcije, nemaština i kriminal – nisam se osećala sigurno. Ipak volim Srbiju, našu kulturu i način na koji se družimo. Posećujem je dva, tri puta godišnje. Tamo imam porodicu i prijatelje. Volela bih da se stvari promene kako mladi ne bi morali da odlaze, ali dok je stanje ovakvo oni nemaju izgleda u svojoj zelji“, zaključuje Biljana.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Desimir Tošić uvek je u prvom planu video čoveka
„Dara iz Jasenovca“ i dalje u trci za Oskara
Osim nekih pojedinosti sto je svakako licno, I moj je stav I seljenju is Srbije u USA isti. Posebno deo o nacinu zivota I odrastanju dece.
Svaku sreću vam želim, ali bih, baš iz Čikaga, mogao da navedem potpuno drugačije primere. Amerika je raznolika na 1000 načina. Nije isto živeti u Njujorku, Ćikagu, Majamiju ili Los Anđelesu. I kladio bih se da je društveni život daleko od onog u većem delu Srbije. Još jednom, sve najbolje!
Dragi prijatelju i ovde i svuda ima neradnika, razlika je sto ovde i taj neradnik moze da se snađe, a tamo u Americi ne, svi moraju da rade
jeste, najvazniji je drustveni zivot, ni vladavina prava, ni politicki system ni mogucnost zaposlenja I kvalitet posla, visina plate, nista ko drustveni zivot – alfa I omega!
Idiličan opis života u SAD. Očigledno je da gospođa nije naišla na veliki problem u životu osim onog koji je rešila, da ode iz Srbije. Možda je sistem u SAD tako dobar kako ga opisuje, ali nije napisala da to važi samo za belce.
Odakle ti ta ideja da tako zive samo belci, to je glupost.
Odakle vam ta glupost, to ne vazi u Cikagu sigurno, ako vec za ostatak ne znam. Pa zar mislite da emigranti belci imaju veca prava od crnaca? To je nekad važilo za WASP ( white anglosaksons protestant) gde su i belci romanskog porekla, Poljaci i ini bili niže na društvenoj lestvici, ali danas vise ne.
Tako rezonuje neko ko ne poznaje SAD i polazi od orototipa koje im je propaganda usadila u svest. Bitno je da SAD nudi sve ono što u Srbiji ne postoji, ili je uništeno, pre svega poštovanje prava, nezavisno sudstvo i cenjenje stručnih sposobnosti. Nema u Srbiji idile!
„U potrazi za nečim boljim.“ svi putevi vode Preko Velike Vode (Atlantik)
I tako evo već pet vekova. Iz svih evropskih država u potrazi za nečim boljim otišlo je desetine miliona Evropljana. Iz država zapadne Evrope broj onih koji emigriraju u Ameriku (severnu) se drastično smanjio (potreba za traženjem boljeg života za običnog čoveka je u poređenju sa procesima od pre 150. godina zanemarljivo mala). Srbija je druga, suprotna priča.
Broj onih koji emigriraju iz Srbije se ne smanjuje. sve je veći, proporcionalan je broju mladih obrazovanih ali razočaranih sadašnjim „naprednim“ razvojem države Srbije.
Ne znam da li ćete mi verovati, ali ja sam i bez ovog članka znao da se u SAD živi bolje nego u Srbiji. Tako da nekako ne kapiram šta je poenta? Dignite ruke od Srbije, ostavite je Vučiću? Ili Levijatan u? Nadam se da nije to.
Apsolutno podržavam svakoga k osmatra da drugde ima bolje da ode, ali da prvo plato svoje obrazovanje koje m uje omogućilo da ode.
Ovako gnušam se osoba koje su opljačkale bosu radničku decu čiji roditelji primaju minimalac, stekli obrazovanje i otišli da rade u druge zemlje.
Platite dug pa idite gde god hoćete za osnovno, srednje i visoko obrazovanje.
Ovako ste samo obične lopurde i prevaranti.
Prijatan sendvič i kupljena (bezvredna) diploma!
Nije valjda?
Nasi ljudi u Cikagu (ne ‘u Americi’) zive, kao i vecina drugih etnickih zajednica u istom okruzenju, u sopstvenom ‘zlatnom getu’ vec generacijama, srecno i uspesno. Cikago se ne napusta, jer baza koju su iza sebe izgradile i ostavile nase generacije doseljene jos pre 100 godina nije za bacanje. Pokusaj da se iz grada ode iz ‘srpsku’, u neku ‘ drugu Ameriku’ se zavrsavaju tuzno i komicno. (raspitajte se kod nasih likova koji ‘zive u Majamiju’ 🙂
Takodje, ne pitajte zasto nikada necete cuti za ovakvu ‘srpsku pricu’ iz Albukerkija ili Omahe.
‘Amerikanci’ sa kojima se autorka i nasi ljudi druze, masovno imaju bugarskha, spanska, poljska ili indijska prezimena. Takodje, iz svake stavke u kojoj se ‘Amerika’ o nekome ‘brine’,. slobodno izbrisite prefiks: Amerika.
Ljudi o kojima institucije/drzava ovde brinu, bolnice koje su placene ako nemas zdravstveno osiguranje, jesu cinjenica ali iskljucivo u Cikagu kao mestu relativno uspesnog i preskupog socijalno-drustvenog eksperimenta koji traje jos od 1960tih, i koji apsolutno ne postoji van atara tog grada, cega autorka verovatno nije previse svesna jer ga od intezivnog druzenja sa zemljacima po brojnim kafana verovatno nikada nije napustala.
Jeste da postoje privatne bolnice ali su papreno skupe.
Svima koji smo napustili Srbiju, ni jednog trenutka verovatno nije bilo zao. Spasli smo decu naprednog skolstva, konacno placeni za rad po ugovoru i kako treba, znamo gde smo i gde nam je mesto…
Bas tako, spasila sam svoje dete!! Možda i ne bi došla da nije nje!!
Inače za loše stanje u Srbiji, treba to reći, velikim delom je odgovorna upravo Amerika.
Bravo za ovu divnu gdj i njenu decu. Uspesna porodica, vredna i radna.
Moji sinovi su takodje u SAD, rade i kazu da je sve uredjeno. U ozloglasenoj kapitalistickoj Americi postoji sistem , dok se mi ovde decenijama bavimo kriminalnim gangovima koji su umrezeni sa vlastima. Zato nas nece EU i SAD.
Zalosno.
Čitam ove „srećne“ ispovesti, koje meni, čiji je život proticao u mnogim zapadnim „eldoradima“, liče na krike očajnika, koji ovim previše „zasladjenim“ pričama žele sebe da ubede u ono u šta ni sami ne veruju. Ne želim da Vas povredim, jer nikada ne bih želeo da budem u Vašoj situaciji, ali bih Vas pitao, A ČIJA SU TA VAŠA DECA KOJA SU OTIŠLA ZA AMERIKU?
Sreća da životne procene ovih ljudi nikoga ne obavezuju.
Očigledno da procene životne ove gospodje obavezuju, čim se komentariše. A komentariše se iz nemoći, sujete jer znaju da je u pravu. Na našu žalost.
Lepo receno
Nije meni muka od sve te Amerike srećno vam bilo.Muka mi je recimo od ministra prosvete.Ta prosveta treba da odabere izmedju tih 62-63 hiljade prvaka,da prepozna talente iz raznih oblasti.Decu da obrazuje emotivnom i socijalnom inteligencijom.Deca da uče relacije a ne od njih praviti ,,bazu podataka,,Prosveta u Srbiji služi za potkusurivanje,njen ministar priča toaletima,fiskulturnim salama,video nadzoru…postoji nauka Komparativno školstvo gde smo mi rame uz rame sa nekim Irakom,Kazahstanom,Albanijom,…….Čemu se mi nadamo ako deca za vreme velikog odmora sa tetkicama gledaju pinkove abioze ,po holovima na velikim ekranima po naredjenju partijskog sns direktora.Pored kompletnog prosvetnog sistema većinu predsednika srpskih opština čine ljudi sa falš diplomama koje stekoše na nekim ,,noćnim školama-aksham schule,,u svojim poznim godinama i prosveta sve to aminuje.Eto recepta za propast,sve će pametno otići jer mora .Na godišnjicu mature Matematičke gimnazije nama ko da dodje svi su napolju,kompletne generacije….
Ma raj na zemlji… tako je i moj kum pricao kad je otisao. Vise niti je tamo, niti prica tako.
Dragi sunarodnici koji ste otišli iz zemlje, i još se hvalite time veličajući svoj postupak, izvinite, ali ste vi, za mene – izdajice. Hvala i svako dobro.
Meni je muka u Srbiji od drzavnih institucija ciji rad placamo da bi sta, RADILI, da li je moguce da se desi da u Americi posalju, kao sto je stigao mom komsiji , ne izmiren racun od pre trideset godina sa sve kamatama.
Pricajuci juce sa njim sam shvatio celi problem koji ne uspeva da se resi u ovoj drzavi a to je POVERENJE GRADJANA U DRZAVU a to je upravo ta RELACIJA gradjanin – i nstitucija . Da li svi dosadasnji predsednici kao i sadasnji da li zaposleni u drzavnim strukutrama treba da rade u korist gradjana i da na vreme svakog od njih obaveste o eventulanom nekom dugu ili da ne rade svoj posoa 30 godina , da puste da se kamate nakamate i tek onda da reaguju. Ovoga puta sto se na ovaj nacin radi je sramno.
Advokati i sudije treba da se suprotstave ovako prljavoj stvari od strane drzavnih sluzbenika koji nisu radili kako treba i koji treba da snose sami troskove za svoj losi rad i kamatu na kamatu bas oni da plate a ne gradjani koji na vreme nisu obavesteni .
U drzava ima bakica i dekica, kao sto je moj komsija, koji bi sigurno platili sve sto imaju da su bili na vreme obavesteni .
Poverenje u drzavu je karika koja nedostaje u Srbiji a ovim nacinom (nakamacivanje i losim radom sluzbenika) stvara se ne nepovernje vec mrznja prema drzavi i drzavnim sluzbenicima.
Zato narod i odlazi a treba da se zna, da bi zbog ovakvih stvari, i mnogo stariji otsli samo da ih godine ne sprecavaju.
gospodja je otisla 1998 godine, moji roditelji, davne 1970 godine i ljudi odlaze i u 2020 godini. to samo pokazuje, da ce se i dalje iz srbije odlaziti! ranije su to bili verovatno nisko obrazovani , ali sigurno ne iskljucivo niskoobrazovani a sada odlaze mahom visokoobrazovani a to je jos alarmantnije, za jedno drustvo!