Niko danas ne ceni šaptače

Tada je njuzovac Miroslav Vujović s obzirom na višak vremena počeo da realizuje svoju ideju o „sufliranju“ političarima i drugim poznatim ličnostima.

Sa slušalicama na ušima, na satiričan način pokušava da „pomogne“ poznatima da što manje gluposti puste u etar.

Nažalost, to mu ne polazi za rukom pa i dalje ima više nerealizovanog materijala nego video-klipova koje je za nekoliko prethodnih meseci uradio.

Za kratko vreme njegova Jutjub emisija „Suflermen“ postala je veoma popularna, jer ljudi vole da gledaju tu minijaturu gde originalnim snimcima na kojima govore srpski političari dodaje svoja šaputanja, tako da sve izgleda i smešno i uverljivo.

Kao da zaista to radi – šapuće političarima šta treba da kažu.

Na početku pojave korona virusa, u vreme kada smo svi bili u karantinu, tebi se javila ideja da realizuješ Suflermena. Za one koji možda ne znaju, ko je Suflermen?

Iako Suflermen zvuči kao ime nekog superjunaka, superheroja ili idola, on je više onakojunak, poluheroj, četvrtidol, Klark Kent, koji kada rastrgne svoje odelo, ostane Klark Kent, a sve to jer mu baš i ne ide u njegovoj misiji isterivanja pravde kroz svoja usta. Njegov cilj je da šaptanjem preokrene lažljive, koriguje slatkorečive, ispravi nebuloznogovorne, opomene bahate i ućutka umišljene. Međutim, ništa od toga mu ne polazi za rukom, tj. mikrofonom na slušalicama. Svi su izgledi da će se ubrzo vratiti šaptanju u nekom memljivom pozorištu i to bez glumaca i publike. Ne zbog korone, nego zbog toga što su mu rezultati nikakvi, a CV očajan. Ko zna, možda je problem u sagovornicima, tj. sašaputnicima. Ovi kojima je dosad suflirao pokazali su se kao tvrdi orasi, likovi čudnovati, ne preobrazi ih nimalo, al zube polomi suflirajući.

Šta je potrebno da neki klip poseduje pa da ti se „upali“ Suflermen lampica? Na šta reaguješ?

Najvažniji uslov da sufliram nekome u Srbiji jeste da on ništa ne menja što je dosad radio. Znači, kada su političari u pitanju – nikako da krenu da se menjaju i transformišu u normalne kopije sebe, inače „ode posao“. Svaki video na kojem se pojavi neki domaći političar možda nekom deluje kao smeće, ali za mene – to je blago. Tako da se lampica koju pominješ ne pali sporadično već svetli sve vreme na 150 W. Često pregori pa moram da je zamenim jer materijala ima toliko da u kompjuteru imam mnogo više foldera sa nazivima emisija koje nisam radio nego ovih koje jesam. Čak i ako bi političari i javne ličnosti od sutra počeli normalno da se ponašaju, ja već sad imam dovoljno materijala do 2025. godine. U pravu je bio predsednik kada je baš tu godinu pominjao kao pik zlatnog doba. Ili drugi pik prvog talasa, ne sećam se.

Kome bi u realnom životu dobro došao jedan Suflermen – predsedniku, premijerki, članovima Kriznog štaba… ?

Nikom. Kada bi me zaposlili na neodređeno, raskinuli bi ugovor već prekosutra. Samo što bih onda, valjda, mogao da uzmem odštetu jer je na neodređeno. Bilo kako bilo, momentalno bih dobio otkaz jer nam se pogledi na neke sitne stvari, poput borbe protiv kriminala i korupcije, poštovanja građanskih i medijskih sloboda, ukidanja stranačkog zapošljavanja, nepotizma i protekcije, eliminisanja poltronstva, pokretanja pravosudnih postupaka i lustracije, sprovođenja zakona, prestanka laganja, manipulisanja, davanja lažnih obećanja i još oko 300 sitnica, razlikuju. Težak je ovo posao, niko danas ne ceni suflere. Na kraju, većina nas završi kao moleri, a i tu nas otpuštaju jer smo navikli da stalno sufliramo: „Nije ti nešto ovaj španski zid, ja bih to izgletovao da bude ravno, a i ove fuge bih popunio, ali ne tom bojom..“. Retko koji sufler uspe da se domogne Beča i Frankfurta.

U jednoj epizodi suflirao si Đorđu Davidu i Aci Lukasu. Lukas je sve vreme pričio nerazgovetno i nepovezano, dok si mu ti govorio da priča o pevanju. Ovih dana je otišao i korak dalje, pa vređa novinarke. Ima li mu pomoći, ima li nama kao društvu?

Za Lukasa bi najbolje bilo da sve vreme mrmlja kao onomad kada sam mu suflirao. Njegov nerazumljiv govor, za normalne ljude bila bi pesma jer ovo sad što priča je više pesma od bola. Eto predloga za njega – ako želi da ga prihvate svi, pa čak i „drugosrbijanci“ i „krugodvojkaši“ – treba samo da nastavi da priča nerazgovetno, to je vrednije slušanja nego sve to što je dosad izbacivao iz sebe, a posebno ono o Žaklini, i to kroz usta, iako se takve stvari obično izbacuju kroz neki drugi otvor.

Možda je problem malo i u nama jer još uvek nismo prestali da se čudimo što ovakvog jednog lika zovu na televiziju sa nacionalnom frekvencijom da tu nešto kao smatra, dok mu sve vreme, da budem malo Mićko – viri prazilukas iz dupeta.

Upravo ispod tog klipa naišla sam na komentar „Eto, sine, da te više prezimena ne varaju, Branislav Bošnjak je Srbin, i Hrvata sa tim prezimenom ima lom, a niti jednog Muslimana nema sa tim prezimenom, osim ako je neko od pomenutih prešao na islam.“ Kako od Lukasovog „bzvfzzbffzz“ komentatori uspevaju da diskusiju prebace na međunacionalne i međureligijske odnose?

Relikt devedesetih opstao je i trajaće, izgleda, još dugo kao što traje sećanje na druga Tita, da ne ulazim sad u detalje da li je njegova zaostavština možda i uticala na gajenje tog relikta. Mada, ako ovaj intervju izlazi u štampanom izdanju, znači nema komentara ispod teksta, možda bih i mogao da opletem po svemu tome. Ma neću, drugi put. Čini mi se da je vređanje na nacionalnoj osnovi dostiglo nivo koji je gori nego devedesetih, a možda to samo deluje tako jer danas imamo i društvene mreže.

Izgleda da smo tenkove samo zamenili komentarima na društvenim mrežama, što je opet bolje nego obratno. Što bi rekla ona „misica preskordicije“: Nemam objašnjenje ovakvog fenomena. U stvari imam. Odgovor je: Vučić, Dačić, Nikolić, Šešelj, Vulin i drugi. Ima više od jednog odgovora i ti odgovori se ponavljaju već 30 godina i ko zna koliko će još.

Napadaju te i botovi. Šta ti najčešće kažu? A bilo je i ozbiljnih pretnji. Toga si meta i kao član Njuz.net ekipe ali i emisije „24 minuta sa Zoranom Kesićem“. Koji poriv motiviše ljude da se obračunavaju sa satirom i satiričarima?

Pitanja su ti sve teža i teža, a ja nemam nameru da pobedim u kvizu i uzmem milion, koji, doduše ne vredi mnogo kad se konvertuje u evre. Botovi ko botovi, programirani su na jedan program i udaraju po tastaturi ko ona Homerova ptičica. Mada, ja bih i njih sve popisao i njihove slučajeve stavio u zamrzivač u „kutiju za lustraciju“ pa kad dođe vreme, odmrznuo to i servirao sudijama, nekim nepotkupljivim, ako ih ikad budemo imali. Mnogo ozbiljnije pretnje stižu nam zbog emisije „24 minuta“ i tu je Kesić, kao najistureniji član tima, logično, i najviše na udaru. Ne znam šta je to u ljudskim glavama da se trigeruju na satiru, koja pritom nije čak ni upućena njima lično, već nekim simbolima koje oni poštuju. I ovde imam isti odgovor kao ona misica od malopre.

Ljudima su dosadili Vučići, Vulini, Brnabići…

Kome najviše voliš da sufliraš?

Nepolitičarima. Cilj mi je da „malo šaram“ jer mislim da su ljudima dosadili više Vučići, Vulini, Brnabići, Vulini, Dačići, Vulini i ostale Đuke. U planu je epizoda sa časom srpskog jezika za princa Aleksandra II Karađorđevića, odbrana Balaševića na suđenje zbog pesme „Ne lomite mi bagrenje“, sufliranje voditelju koji treba da izgovori „Umro je drug Tito“, Kneževa večera, sufliranje Rasti i slične teme gde će do izražaja više doći moja gluma nego politička satira. Cilj mi je da se lagano prekvalifikujem i postanem glumac. Ako je Đoković postao najstariji teniser na svetu koji je završio godinu na prvom mestu, mogu i ja da postanem najstariji čovek na svetu koji je odlučio da postane glumac. Ako izuzmemo predsednika koji to već jeste.