S tom razlikom što su neki od epizodista razbijenih glava „uvezeni“ iz Hrvatske i okruženja. Ali ne da bi isti, po nalogu Hrvatske, potpomogli nečiju borbu protiv ovdašnjih vlasti i ustavnog poretka, kako glasi teorija čije je širenje povereno najuticajnijim medijima, kaže za Danas sociolog Dražen Lalić, profesor na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu, koji se bavi istraživanjem fenomena organizovanog navijanja.

On dodaje da je to jedna od najvećih besmislica, „da ne kažem budalaština koje sam čuo“.

– Nema ovde govora o bilo čijim instrumentalizovanim uplivima sa strane, pogotovo ne o smišljenom pokušaju prelivanja nasilja sa stadiona na ulice i destabilizacije srpske države. Ono što se desilo na poslednjem meču Partizana i Crvene zvezde je klasičan obračun nasilnika, ali ne za prevlast na tribini nego u svetu organizovanog kriminala. Pretpostavljam, pre svega na tržištu narkotika. A kriminalci ne prezaju od saradnje s bilo kim ko im može biti od pomoći. Iz miljea politike, policije, sudstva… Kriminalaca iz drugih država, takođe. Te saradnje je bilo i pre raspada Jugoslavije, nije prestajala ni za vreme poslednjih ratova, a očigledno postoji i danas. Novost je jedino to što je televizija snimila taj okršaj na tribinama i tako mu dala notu „spektakla“ – kaže Lalić.

Deo prebijenih, skinutih i privedenih vandala došao je iz Splita, što ih je odmah dovelo u vezu sa navijačima Hajduka, iz čije kuhinje su izašli i izlaze brojni incidenti na domaćoj i međunarodnoj sceni.

– Raspitivao sam se mimo oficijelnih informacija i dobio njihovu potvrdu, tj. saznao da Splićani pretučeni u Beogradu ne da nisu poslati po zadatku „torcide“ na 156. večiti derbi, nego nisu uopšte deo najjače i najuticajnije subkulture u Dalmaciji. Za pretpostaviti je da su simpatizeri Hajduka, ali nisu provereni torcidaši i u Beograd su otišli po privatnom pozivu. Torcida pomaže navijače Sent Etjena, Benfike, Lacija, jednog bratskog poljskog kluba.. kao što navijači Crvene zvezde i Partizana imaju bliske odnose sa „kolegama“ iz Grčke, Rusije … Ali da bude na istom zadatku sa „grobarima“ ili „delijama“ deluje mi potpuno nezamislivo, u kontekstu navijačkog odijuma s obe strane. Ponavljam, cela priča je krimogena, ne čak ni „obična“ huliganska.

Praveći paralelu između pomenute problematike u svojoj zemlji i Srbiji, naš sagovornik primećuje kardinalnu razliku.

– I u Hrvatskoj imamo problema sa navijačima, ali ne na taj način i ne u toj meri. Kod nas se više radi o sukobima njihovih frakcija ili sa FS Hrvatske, Dinamom i moćnicima hrvatskog fudbala, najviše Zdravkom Mamićem i Davorom Šukerom. Ovde niko nije ubijen u tzv. navijačkim obračunima. U Srbiji je tako stradalo 12 ljudi, koliko mi je poznato. Ako znamo koliko je Srbija veća od Hrvatske, Beograd od Zagreba i Splita, a samo „delije“ brojnije od „bed blu bojsa“ i „torcide“, onda bi trebalo da je osam, devet njih izgubilo glave na taj način. Ali nije. Samo zato što u pozadini, u stvari suštini tih malih ratova kod vas stoje suvi interesi kriminalaca – zaključuje Lalić.

Da li je šef policije podneo ostavku?

– Dolazio sam na večite derbije poslednjih godina i uvek sam na ulazu bio detaljno pretresan, kao i svi obični gledaoci. Pitam se onda kako je moguće da ove srede dođe do onakvog krvavog obračuna i bude upaljeno onoliko baklji na Jugu i Severu? Recite mi da li je šef beogradske policije podneo ostavku? Šta kaže Ministarstvo unutrašnjih poslova? Da li je iko iz Partizana preuzeo deo odgovornosti za strašan događaj? Oni su bili organizatori… – zanima Lalića.

Nema sistemskog rešenja

– U Hrvatskoj, a pretpostavljam da je tako i u Srbiji, nema sistemskog rešavanja problema navijačkog nasilja. Sve se svodi na represiju kada se nešto već desi, umesto da se država, uz sadejstvo obrazovnog sistema, medija i civilnog društva pozabavi stvarnim društveno-sociološkim, pa i političkim uzrocima tog masovnog devijantnog ponašanja. Pre upotrebe batine treba staviti prst na čelo i zapitati se zašto i tamo i ovamo mladići mahom rođeni tek posle raspada SFRJ, dakle bez ličnih ratnih trauma, ispoljavaju toliku agresiju, gaje toliku nacionalnu mržnju i veličaju osuđene ratne zločince. Da li zato što nam državnici liju krokodilske suze za zločincima i prave heroje od njih? Da li zbog toga što je verbalno nasilje postalo opšteprihvaćen model ponašanja i(li) zato što se prenebregava činjenica da je ono samo na korak od fizičkog nasilja? Mnogo je pitanja bez odgovora.