Foto: Radomir Divljak

One sve češće prodiru u sektor snabdevanja vodom, čime se omogućava privatizacija vodnih dobara. Njihov primarni interes je sticanje profita, dok je interes zajednice sasvim sporedan. Zbog toga su ljudi širom planete započeli borbu protiv korporacija.

Ovaj proces nije zaobišao ni Srbiju. Nakon što su naši izvori dati pod koncesije, tj. privatizovani, prešlo se na otimanje zona vodozaštite, nasipa, reka, potoka i drugih vodnih dobara. Međutim, to je izazvalo reakciju ljudi širom Srbije. Pobunili su se stanovnici Stare planine, Pirota, Jošaničke banje, Petrovca na Mlavi, Kraljeva, Niša, Zrenjanina, Subotice, Užica, Beograda i drugih mesta. Branitelji reka su počeli da se ujedinjavaju, a njima bi trebalo da se pridruže i lokalni pokreti, sindikati, aktivističke grupe i druga udruženja, akademska zajednica i građani.

Treba da svi zajedno radimo na tome da voda postane ljudsko pravo zaštićeno Ustavom Srbije i zakonskim aktima. Zbog toga Vas pozivamo da se udružimo!

Pravo na vodu je mreža koja okuplja organizacije i pojedince ujedinjene u borbi za pristup vodi. Smatramo da apsolutno svaki čovek mora imati pristup dovoljnoj količini kvalitetne vode kako bi zadovoljio svoje životne potrebe. Da bi se ovo ostvarilo, neophodno je direktnije uključivanje stanovništva i lokalnih zajednica u procese odlučivanja o ovom resursu.

Protivimo se privatizaciji vode i vodnih dobara. Interes privatnih kompanija nije dugoročna i održivo planirana proizvodnja vode, već sticanje što većeg profita. Zbog toga, voda mora biti javno dobro u zajedničkom vlasništvu. Zalažemo se za promenu Ustava koja bi garantovala održivo snabdevanje domaćinstava kvalitetnom vodom za piće na neprofitnoj osnovi. Imovinski status ne sme biti uslov pristupa vodi. Danas u Srbiji gotovo polovina gradskih vodovoda proizvodi neispravnu vodu, a u Vojvodini oko 650.000 ljudi koristi vodu zagađenu arsenom. Zato je potrebno pojačati javne investicije u infrastrukturu koja će omogućiti pristup kvalitetnoj vodi, a posebno pomoći siromašnijim krajevima da dostignu taj standard.

Takođe je neophodno:

– vratiti u javno vlasništvo sva izvorišta i banje koje su privatizovane ili date pod koncesiju;

– obustaviti gradnju svih malih hidroelektrana, a električnu energiju dobijati iz drugih obnovljivih izvora energije;

– regulisati strože ekološke standarde koji garantuju održivo i dugoročno korišćenje vode i obezbediti adekvatnu kontrolu njihovog poštovanja;

– izgraditi javnu infrastrukturu za prečišćavanje otpadnih voda;

– raditi na sprovođenju politike koja će u sektoru industrije i poljoprivrede preduprediti zagađenje.

Inicijativu Pravo na vodu pokrenuli su Levi samit Srbije, Platforma 7 zahteva i Socijaldemokratska unija, a u njenom radu učestvuje i sve veći broj zainteresovanih pojedinki i pojedinaca.

Kontakti:

pravonavodu@gmail.com

facebook.com/pravonavodu

twitter.com/pravonavodu

Foto: Bojana Tamindzija

Dušan Kokot, iz zrenjaninskog udruženja „Naš grad – Naša stvar“ o problemu s pijaćom vodom u Zrenjaninu.

Veći deo Vojvodine ima sličan problem s pijaćom vodom. Voda se najčešće uzima iz bunara u kojima se kvalitet značajno izmenio od momenta izgradnje hidroelektrane Đerdap i, naravno, upotrebom pesticida u ratarskoj proizvodnji. Naprosto, podzemne vode su se podigle i, brže nego što se očekivalo, došle u dodir sa opasnim materijama. Zrenjanin ima baš tu situaciju, situaciju u kojoj je voda opterećena metalima i nemetalima, naročito arsenom. Bilo je u prethodnom periodu pokušaja rešavanja ovog problema, ali se nikada ništa nije realizovalo.

Najbliže rešenju smo bili kad smo potpisali ugovor s kompanijom Wassertechnik. Oni su po ugovoru gradili postrojenje, odnosno pravu fabriku vode. Ta fabrika je po slovu ugovora ostajala u vlasništvu grada, odnosno u javnom vlasništvu. Promenom vlasti 2012. godine taj projekat je na pola obustavljen. Do tada je izgrađeno nekoliko pilot postrojenja koja su davala vodu odgovarajućeg kvaliteta. Od toga se odustalo, kako su nove vlasti saopštile, jer će nas previše koštati. Nisam siguran da li je to još uvek u toku, ali pomenuta kompanija podnela je tužbu nadležnim sudovima jer je grad separatno izašao iz ugovora.

Elem, tada su nam predstavili „rešenje“ koje „građane neće koštati ni dinara“. Taj tender je jednom bio oboren, a drugi put je prošao. Tenderska dokumentacija je tražila strateškog partnera (javno-privatno partnerstvo), iako je to bilo suprotno zakonu. Nadalje, tenderom je propisano da ta kompanija treba da ima pet izgrađenih postrojenja istog tipa i najmanje tri kojima je u nekom višegodišnjem trajanju rukovodila. Otuda i priča o „Italijanima“ jer je tako nešto ovde bilo nemoguće. Međutim, ni ti Italijani nikada nisu izgradili nijedno postrojenje i bili su samo paravan za grupaciju ljudi odavde koji su ispred sebe isturili izvesnog Nenada Obradovića. On je sarađivao s grupom Zilio i osnovao je, pa zatim i registrovao grupu Zilio Srbija i Zilio d.o.o. U isto vreme je bio i vlasnik Sinertencha. Te tri kompanije istog vlasnika (po APR-u), kao konzorcijum, dobile su pravo da „reše problem vode u Zrenjaninu“.

Sam ugovor, de fakto nezakonit, nije se poštovao, jer je po slovu istog postrojenje moralo biti u upotrebi za osam meseci, odnosno oktobra 2015. godine (ugovor je potpisan februara 2015. godine). Upozorenja da je to nezakonito nisu nikoga interesovala. Održana su i dva protesta (april i oktobar 2015.) na kojima smo tražili odgovore. U to vreme, postrojenje koje je već trebalo da radi, nije ni počelo da se gradi. Zatim sledi jedan period čudnih dešavanja, početka pa stajanja izgradnje, a zatim, krajem 2017. godine postrojenje je završeno. Mada stručnjaci kažu da nije ni blizu. Elem, tada se pokreće probni rad koji se završava velikim havarijama vodovodne mreže. Početkom 2018. godine u Zrenjanin je došla Ana Brnabić, koja je na konferenciji za medije rekla da je to postrojenje izgrađeno PROTIVNO ZAKONU i da će se pokušati doći do rešenja. Tada je nagovešteno da će grad ili država otkupiti postrojenje i da će ono postati javno vlasništvo.

Tih dana smo pokrenuli još jaču kampanju okupljajući sve građanske i opozicione organizacije, tražeći odgovornost za očiglednu nezakonitost, uz zahtev da pre kupovine (bilo ko da kupi, opet je našim parama) proverimo ispravnost, kapacitete, upravljanje postrojenjem, odlaganje otpadnih voda… Tada su isplivali zanimljivi akti u kojima se vidi da je postrojenje izgrađeno na javnoj parceli i kao takvo stavljeno pod hipoteku kod Erste banke, koja za uzvrat „konzorcijumu“ daje 4 miliona evra sa ozbiljnom kamatom. Tada se postavlja pitanje ko kupuje i od koga kupuje. Održano je nekoliko akcija u Zrenjaninu, javnih tribina i performansa ispred Skupštine, a na kraju je podneta i krivična prijava Višem javnom tužilaštvu. Taj postupak je u toku. Narednih nekoliko meseci (od juna do novembra) ne dešava se ništa, odnosno ništa značajno, a onda, bez javne rasprave, sasvim slučajno, tražeći neke izmene zakona koje su prošle Vladu Srbije, naletim na izmenu Zakona o komunalnim delatnostima. Ta izmena, usvojena na Vladi Srbije 16.11, izglasana je u Skupštini Srbije 7. 12, zajedno sa budžetom i u potpunoj tajnosti. Tom izmenom postalo je dozvoljeno javno-privatno partnerstvo u vodosnabdevanju, odnosno VODA JE POSTALA ROBA NA KOJOJ ĆE SE ZARAĐIVATI NOVAC. To možda pomogne da Zrenjanin brže dobije vodu, ali dugoročno to je mnogo gore nego da je nema. Sam ugovor koji se momentalno, a retroaktivno počeo primenjivati (u toku je probni rad) definisao je cenu od 0,28 evra po kubiku, ali već sada, po izjavama koje stižu iz grada i iz „konzorcijuma“, ona će morati da se menja. Kažu da je prošlo 4 godine od potpisivanja ugovora, a, otkud znam, možda je EU propala, pa sa njom i evro. Ne vidim zašto bi se cena menjala ukoliko je valuta stabilna.

Građani Zrenjanina će tek videti proizvode ove prevare. Prvo, cena će biti neprihvatljiva za mnoge, a drugo, pitanje je da li će ta voda biti odgovarajućeg kvaliteta i kapaciteta. Stručnjaci kažu – NEMA ŠANSE! Naravno, kad je ovi puste i skinu zabranu, niko se time više neće ni baviti.

Ozakonjenje bezakonja u Zrenjaninu otvorilo je vrata kapitalu u ovoj, do sada obavezno javnoj, komunalnoj delatnosti. Zbog ovoga će se uskoro, pod plaštom modernizacije postrojenja, pojaviti kapitalisti i u vodovodima koji nemaju problema, a pare će, kao i uvek u tim situacijama, biti presudne. Po mom ličnom mišljenju, javno-privatno partnerstvo je drugo ime za korupciju i mnogo je gore čak i od privatizacije. Sada ćemo dobiti gazdu koji mora da zaradi, političare koji će čuvati svoje pozicije i novac za stranku i za zaslužne pojedince. Problemi tek počinju.

Foto: Bojana Tamindzija

Milinka Nikolić Minja, iz sela Temska, predsednica je sportsko-ribolovnog kluba „Sidro“, aktivistkinja pokreta „Odbranimo reke Stare planine“ (ORSP), članica inicijative „Pravo na vodu“ (PNV) i sekretarka udruženja „Savez mesnih zajednica Stare planine“.

Ljudi u Srbiji možda ni ne gledaju pažljivo šta sve plaćaju na računima za struju. Niti znaju šta plaćaju, niti je li to sve uopšte po zakonu. Svi treba da znaju šta i za njih znači forsiranje gradnje malih hidroeletrana. Mi svi subvencionišemo privatnike koji grade ta postrojenja. Čak i da ne proizvedu ni kilovat, pare su im sigurne jer su mnogi investitori sebi već unapred osigurali ako ne zaradu, onda barem investiciju.

Ali osim ekonomskog lopovluka, ono što nas nervira jeste samo guranje naših reka u cevi. To je ubistvo celog živog sveta u rekama i okolini, kao i ugrožavanje ljudi koji su sa tim vodama životno povezani.

Borbe na Staroj planini traju već decenijama, još od prirodne katastrofe koja je dovela do formiranja Zavojskog jezera. Od tada su češće poplave i stanje živog sveta u vodama je poremećeno. Ali poslednjih godina je drugačije. Ranije su problemi bili samo ekološki, sad su i ekonomski. Početkom prošle decenije lokalno stanovništvo se počinje ozbiljnije buniti. Sadašnji gradonačelnik Pirota Vladan Vasić tada je bio na strani naroda, ali poslednjih godina više nije.

Selo Temska se samo borilo više godina. Borba se širila. Dušan Mitić, Aleksandar Panić, Aleksandar Jovanović Ćuta i mnogi drugi proširili su u javnosti značaj borbe protiv staroplaninskih mini hidroelektrana. Pokret se uskoro počeo prepoznavati kao ORSP – Odbranimo reke Stare planine. Sledile su direktne akcije. Argumentovalo se mnogo u vezi sa problemima koje izaziva gradnja mini hidroelektrana. Veliki narodni protest održan je u Pirotu 2. septembra prošle godine, a potom i u Beogradu krajem januara. Pre par dana i zvanično je oformljen Savez mesnih zajednica Stare planine sa ciljem da se pokret širi i dalje i da obuhvati sve one koji brane reke širom Srbije, ali i Balkana, jer mini hidroelektrane se, nažalost, ne grade samo na Staroj planini.

Mi bismo podržali sve koji se bore za čistu i dostupnu vodu. Baš kao što su i nas podržavali mnogi studenti, ekolozi, naučnici, izviđači, razna udruženja koja brane javne interese. Jer svugde privatni interesi napadaju javni interes ljudi, prirode i društva. Moramo se tome odupreti. Voda mora da bude svima dostupna. U Srbiji je veliki problem i prečišćavanje voda, ponegde i voda za piće. Vodovodi i kanalizacija ne treba da budu sredstva za lično bogaćenje. U najmanju ruku, javnost uvek mora da ima uvid u korišćenje voda i da štiti vodu kao opšte dobro. Niko nije protiv investitora, ali oni ne smeju da uzurpiraju javni interes, da uništavaju prirodu i bogate se na takav način.

Prim. mr. dr Liljana Sokolova, specijalista higijene, o vodi za piće u Srbiji , Sombor, 28. 12. 2018.

Voda za piće je osnovno ljudsko pravo. Nažalost, ovo pravo ne uživa svaki čovek na planeti Zemlji, uključujući i Srbiju, s obzirom da je oko 20% vode za piće u vodovodima Srbije hemijski neispravno, a neki od njih su 100% neispravni (u Vojvodini 60% vodovoda), što predstavlja rizik i za mikrobiološku neispravnost. Najčešći razlog hemijske neispravnosti je povećana koncentracija gvožđa, amonijaka, nitrita, nitrata, organskih materija, mangana, olova i arsena. Među vodovodima, najrizičniji su seoski vodovodi, koji se u pojedinim regionima Srbije i ne kontrolišu, što je potkrepljeno i izveštajem EU iz 2014. godine. Iz ovog izveštaja se jasno vidi da i pored ratifikacije Protokola o vodi (donesen na Evropskoj konvenciji 1992. godine) od strane Srbije 2013. godine i po pitanju zaštite od bolesti povezanih sa vodom iz 2015. godine, ništa nije učinjeno na poboljšanju kvaliteta pijaće vode. Našim malim vodovodnim sistemima fali rešenje o merama, pravno lice, tu je i deficit kapaciteta, nekvalitetna voda, odsustvo tehničkih dozvola, nedefinisane zone zaštite, loše održavana, zastarela i ruinirana infrastruktura, nedovoljan tretman dezinfekcije i neadekvatna dezinfekciona sredstva. Kao posledica svega, više od polovine stanovništva Vojvodine izloženo je dejstvu kancerogenih materija iz vode za piće, poput arsena i nusproizvoda dezinfekcije. Primeri za tehnološko, a finansijski veoma prihvatljivo rešenje ovog problema postoje, što pokazuje slučaj Ruskog Krstura (opština Kula), samo nedostaje zainteresovanost države.

Pablo Sanchez Centellas, Evropski Pokret za Vodu (EWM)

Evropski pokret za vodu je otvorena, inkluzivna i pluralistička mreža koja prepoznaje vodu kao zajedničko dobro (commons), a pravo na vodu kao fundamentalno i univerzalno pravo. Ujedinjeni smo u borbi protiv privatizacije i komodifikacije ovog dobra i zalažemo se za javno i zajedničko upravljanje vodom, zasnovano na demokratskoj participaciji građana i radništva. Zvanično je osnovan u Napulju 2013. godine nakon što su se 2012. godine društveni pokreti, sindikati, grupe za zaštitu životne sredine i organizacije za zaštitu potrošača okupili na Alternativnom forumu za vodu u Marseju, gde je bilo preko 15 hiljada učesnika.

Evropski pokret za vodu nastavlja tradiciju Evropskog socijalnog foruma i Svetskog socijalnog foruma. Stvoren je sa ciljem da se bori protiv privatizacije i komercijalizacije vode i kanalizacije, a za demokratskije javne vodovode pod društvenom kontrolom i s jasnim planom za zaštitu životne sredine. EWM se isto tako bori za očuvanje naših reka i jezera, kojima se mora upravljati na otvoren, transparentan, ekološki i demokratski način.

EWM je mreža koja teži da postane kontinentalni pokret koji bi bio deo globalnog, kao i da u svojim redovima ima različite organizacije i grupe koje dele vrednosti EWM-a definisane Napuljskom poveljom i koje deluju na lokalnom, regionalnom, nacionalnom i evropskom nivou, ali i koordiniraju zajedničku borbu na globalnom nivou sa svojim saveznicima. Trenutno su u EWM-u aktivne grupe iz Portugala, Irske, Španije, Francuske, Belgije, Italije, Nemačke, Grčke, Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine i Turske, a imamo podršku i grupa iz Slovenije, Bugarske, Austrije i Rumunije.

Jedna od naših osnovnih vrednosti jeste odbrana i promovisanje ljudskog prava na vodu i zbog toga je to bio centralni deo naše prve uspešne evropske građanske inicijative „Right2water“ (Pravo na vodu), koja je prikupila skoro 2 miliona potpisa sa ciljem da Evropska unija prizna vodu kao ljudsko pravo.

Istorijski gledano, sektor vodosnabdevanja je bio u javnom vlasništvu i njime je upravljano od strane opština. S dolaskom neoliberalizma na svetsku scenu, pritisak da se vodosnabdevanje privatizuje kroz prodaju ili dugoročne koncesije doveo je do toga da neke države prođu kroz traumu privatizacije vode: Čile, Engleska itd. Francuske kompanije u javnom vlasništvu privatizovane su, a globalne multinacionalne korporacije zalažu se za dalju liberalizaciju i privatizaciju. Globalne finansijske institucije kao što su Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), MMF, Svetska banka itd, odradile su diplomatski posao za ove kompanije, dok su druge, poput Američke privredne komore i privatnih investicionih fondova, promovisale privatizaciju vode, ali i drugih dobara i sektora odjavnog značaja.

Nosioci privatnog interesa u ovom sektoru organizuju, van Ujedinjenih nacija, globalno okupljanje kako bi promovisali svoj poslovni model. Svetski forum za vodu (World Water Forum) je skup na kojem se dva puta godišnje okupljaju ove kompanije, a iza kojeg stoji nedemokratska organizacija Svetski savet za vodu (World Water Council), zajedno s nekoliko korporativnih nevladinih organizacija. EWM odbacuje ideju da se voda kao dobro od životnog značaja koje bi trebalo da bude zajedničko dobro tretira na ovakav način. Mi se protivimo Svetskom forumu za vodu i njegovim idejama.

Od rata za vodu u Kočabambi (Bolivija) 2000. godine, u kojem se lokalno stanovništvo borilo protiv privatizacije kišnice od strane privatnih multinacionalnih kompanija pod vođstvom španskog konzorcijuma, društveni pokreti širom sveta su shvatili da, ako hoće da budu uspešni u svojoj borbi, moraju da sarađuju na globalnom nivou, kako bi se borili tamo gde i jeste konflikt. Isto tako, moraju da se povežu s državom u kojoj je sedište multinacionalnih investitora, kao i da dele iskustva uspešnih borbi za remunicipalizaciju vodosnabdevanja koje su se vodile u Buenos Airesu, Hamiltonu, Parizu, Džakarti ili antiprivatizacijskih borbi u Solunu, Irskoj ili Gvatemali.

Kad nema kontinentalne i globalne solidarnosti, borba protiv privatizacije vode, a za vodu kao zajedničko dobro, veoma je teška, ali kad postoje globalna solidarnost i podrška, društveni pokreti postaju jači.

Govor Ive Marković, aktivistkinje inicijative Pravo na Vodu na protestnom skupu „Ne damo reke“ ispred zgrade Vlade Srbije 27. januara. Govor je prilagođen za štampu.

Često možemo da čujemo da nam je svest o ekologiji na niskom nivou, da je potrebno objasniti ljudima komplikovane društvene procese i kompleksne, teško dokučive pojave u životnoj sredini. Međutim, izgleda da neki od nas nisu pazili ni kada su se učile osnove Prirode i društva. Nedavno smo čuli da investitor kaže „nema štete od malih hidroelektrana, može samo da se uzme iz reke višak vode“. Kako može reka da ima višak vode? U prirodi nema viškova. Svaka kap ima svoju ulogu, svaki litar stigne tamo gde je potreban. Svi uzmu koliko im treba, i biljke i životinje. Za sve ima dovoljno, sem za one ljude koji se vode pohlepom.

Klimatske promene su stvarne. One pogađaju naše područje sušama i poplavama, nepredvidivim vremenskim uslovima. Država Srbija je pred takvom istinom zabila glavu u pesak, institucije su se zaglibile u mulj i nemaju plan ni kako da spreče ni kako da leče posledice klimatskih promena. U ovoj mutnoj vodi love razni investitori, domaći i strani profiteri.

Izgradnja malih hidroelektrana nije borba za čistiju energiju, to će vam reći i struka i motika. Razlog zašto one postoje jeste isključivo brži, jači i lakši profit. Razlog naše borbe protiv malih hidroelektrana nije neinformisanost, ili strah od novih tehnologija, nego netrpeljivost prema podmetačinama, lažnim „zelenim“ rešenjima i nepravdi. Umesto šema za pranje javnog novca preko malih hidroelektrana, subvencije treba usmeriti ka energetskoj efikasnosti, manjim gubicima na mreži i stvarno obnovljivim izvorima energije kako bi se predupredilo energetsko siromaštvo koje vodi ka vrzinom kolu sve većeg zagađenja.

Na ovom skupu smo čuli mnoge borce za male reke, bilo je izveštaja sa linija fronta iz raznih krajeva Srbije. Borba za pravo na vodu nije zaobišla ni ovaj moj i naš glavni grad. Gde god nađu slobodnu obalu, posade beton; planovi se kroje prema investitorima, zakoni se zaobilaze, vodna dobra se de facto privatizuju. Beljarici, rezervatu ptica na Dunavu, koja prima plavni talas pre nego što stigne do centra grada, preti da bude zabetonirana zbog izgradnje luke. Na Velikom ratnom ostrvu, pod gnezdom najvećeg evropskog orla, planira se vašarište. „Beograd na vodi” ušao je u korito reke Save, ali ona se ne da, pa svako malo promenada propada. Nije sigurno šta će još propasti do kraja izgradnje. Savski nasip odavno je privatizovan, a Miljakovački izvor od pitke vode postaće ceđ iz stanova grabljivih investitora.

Naši zahtevi upućeni su institucijama u Srbiji, ali mi nismo sami u ovoj borbi. Na celom Balkanu jasno je ko ubira profit, a ko ispašta. Možda glupost i kapital ne znaju za granice, ali ne poznaju ih ni reke. One su tu da nas spajaju i ne mare za političke granice koje izmišljaju ljudi. Svaka šteta u prirodi prenosi se i uzvodno i nizvodno, u doline i planine, i najviše pogađa najugroženije, ne pitajući nas koje smo vere ili nacije.

U Srbiji je trećina izvorišta pitke vode pod koncesijama, a nekima od njih preti i da se isuše. Banje i termalne vode odavno su rasprodate, a kroje se zakoni da privatni kapital uđe i u vodosnabdevanje. Od onih koji nas, svoje ljude, reklamiraju po svetu kao jeftinu radnu snagu, čiji životi ne vrede mnogo, ništa bolje ne možemo da očekujemo ni kada na red dođu reke i vodni resursi.

Samo solidarno možemo sačuvati našu budućnost, jer ljudi nisu roboti, a reka nije kanal! Nisu ni investitori, stečajni upravnici reka, sve sami smislili. Oni su jedan šraf u mašini za eksploataciju ljudi i prirode koja guta sve pred sobom. Dozvolili smo mnoge privatizacije i bivše i sadašnje vlasti, ali danas, sigurni i solidarni, kažemo – neće proći! Reke nisu na prodaju, voda nije roba, priroda mora ostati zajedničko dobro!

Na televiziji je zlatno, a na ulici kao da je kameno ili barem ledeno doba. Ovih dana u celoj Srbiji ima dosta protesta, narod je opravdano nezadovoljan i ogorčen, živi se teško i svugde je nepravda. Iako je tek januar, ja sam nekako već sada sigurna da je baš ovaj ovde – najvažniji protest ove godine.

Govor Olivera Ilića, aktiviste grupe građana Savski nasip na protestu „Ne damo reke“ 27. januara

Obraćam vam se ispred neformalne grupe građana Savski nasip. Nismo registrovani, nemamo račun. Želeli smo da danas i svojim prisustvom pružimo podršku vama koji branite reke širom Srbije, jer vas podržavamo od samog početka, a i sami se već godinama borimo protiv uništavanja Savskog nasipa, odnosno jedinog beogradskog vodoizvorišta.

Na jedinom beogradskom vodoizvorištu, odakle vodu dobijaju svi Beograđani, trenutno se nalazi oko 300 nelegalnih objekata, koji su protivpravno sazidani, suprotno krovnim zakonima! Na vodoizvorištu, svuda unaokolo su septičke jame, fekalije, šut, ali i motorna ulja, antifriz, domestosi, otrovi za travnjake… Grupa od oko 300 bahatih vlasnika nelegalnih objekata na Savskom nasipu, vodoizvorištu, za koje zakoni ove države očigledno ne važe, svaki dan ugrožava zdravlje skoro dva miliona ljudi, dok nadležni sve to ravnodušno posmatraju.

Bili smo sa ekipom RTS-a koja je snimila brojna krivična dela i prekršaje na jedinom vodoizvorištu, koja po rečima profesora prete da ugroze zdravlje i živote ogromnog broja ljudi. RTS nije to objavio, da li iz straha ili zbog cenzure, ne znamo. Sram da vas bude! Eminentni profesori, kojima je to struka su se oglasili u Politici i upozorili javnost. Profesori su uputili i pisma upozorenja svim nadležnim ministrima i gradonačelniku šta se mora hitno uraditi da bi se sprečila katastrofa. Na pisma upozorenja profesora, niko nije reagovao. Zbog nečinjena nadležnih, preti nam katastrofa epskih razmera.

Najodgovorniji za ovakvo stanje ne jedinom beogradskom vodoizvorištu je direktor Srbija voda Goran Puzović. Gorane Puzoviću, sram te bilo! Grupa od 300 bahatih je devastirala jedino vodoizvorište, posečeno je drveće koje štiti nasip, i ceo jedan svet koji je bio blago Beograda je nestao. Tamo je posmatrano 116 vrsta ptica, orao belorepan, crna roda, vodomari, tamo se nalazilo mrestilište riba…

Tamo su sada nelegalne vikendice, septičke jame i fekalne vode koje ugrožavaju vodosnabdevanje skoro dva miliona Beograđana, Gorane Puzoviću.

Zahtevamo da se svi objekti na vodoizvorištu uklone, bez izuzetka bili oni od Tome diplome, ministra Bačevića ili Čumeta, a nasip koji od poplava štiti više od sto hiljada ljudi obezbedi nasipskim rampama, jer tako struka kaže, a zakon nalaže, Gorane Puzoviću!

Podržite nas, pozovite prijatelje da prate FB stranu Savski nasip, odmah sada, pitajte nekoga pored vas kako da to uradite, nismo ni mi puno toga znali 2013. kada smo se upustili u sve ovo.

Spasimo reke Stare planine, kao i sve reke i vodoizvorišta na koje mafija želi da stavi okove.

Čuvajmo našu prirodu, jer nam u ovoj zemlji skoro ništa drugo nije ni ostalo!

Držimo se zajedno, samo hrabro, nema predaje, nema odustajanja i pobedićemo!

Hvala snima na podršci, puno znači, nastavljamo dalje, nećemo odustati!

Povezani tekstovi