Sedam paradoksa korone 1Foto: EPA-EFE/RONALD WITTEK

“Čovek je jedini vremeplov koji posedujemo” – Georgi Gospodinov.

U romanu “Grad slepih” Jose Saramaga čovek odjednom oslepi, kao i lekar koji ga pregleda, a i lopov koji krade njegov auto.

Iz straha od širenja “belog slepila” vlada uvodi drakonske mere ne bi li sprečila dalje infekcije.

Svi, koji su već oslepeli, i svi, koji su sa njima bili u kontaktu, bivaju pohvatani i zajedno zatvoreni u bivšoj ludnici na obodu grada.

Pokušaje bega iz bolnice vojne patrole kažnjevaju smrću, jer su vojnici unezvereni od straha da će i sami oslepeti. Bivša ludnica se sve više pretvara u koncentracioni logor.

Na poslednjim stranicama romana epidemija finalno isto tako brzo nestaje kako je i započela i ostavlja ljude sa pitanjem zašto su oslepeli.

“Ne verujem da smo oslepeli, verujem da smo slepi – slepi koji vide, slepi koji videći ne vide.”

Gubitak očnog vida je karakteristika svake epidemije: osećamo se slepim jer nismo videli nadolazeću pandemiju i jer ne razumemo šta se oko nas dešava.

Saramago ne veruje da epidemije menjaju društvo: iz njegove vizure one nam pomažu da bolje vidimo istinu o našim društvima. Ako je u pravu, onda je važno da razumemo šta smo doživeli dok smo cornom bili prisiljeni da sedimo doma.

Sinhronizacija sveta

Razmišljajući o posledicama korona-virusa vidim sedam paradoksa:

Prvi paradoks covida-19 se sastoji u tome da otkriva mračne strane globalizacije a istovremeno je i njen agent.

Virus se pokazao posebno projavnim na mestima koja su, kako kaže istoričar Frank Snowden, “gusto naseljena i u međusobnom kontaktu brzim avio-konekcijama, kretanjima turista, izbeglica, biznismena svih vrsta: prožimajućim mrežama svih kategorija.”

Istovremeno je virus svet sinhronizovao i okupio nas na način na koji to nije uradio ni jedan virus ranije: jedno vreme smo  živeli u zajedničkom svetu.

Drugi paradoks korona-krize je da je ubrzala trend ka deglobalizaciji, koju je pokrenula finansijska kriza 2008/2009, i istovremeno pokazala granice racionalizacije. A što se tiče post-korona sveta, Gideon Rachman piše: “Teško je verovati da će velike, razvijene zemlje i dalje prihvatati situaciju u kojoj moraju da uvoze najveći deo vitalne medicinske opreme.”

Na svom zenitu u devedesetim godinama je globalizacija zastupala efikasnost just-in-time lanca snabdevanja dok danas deluje zavodivo slika jake države, koja skladišti sve resurse neophodne društvu u krizi.

Istovremeno je korona-kriza možda i najprijateljskija prema globalizaciji od svih kriza koje ugrožavaju ljude jer otkriva veliki značaj internacionalne kooperacije.

Za razliku od velikih pokreta narodnih seoba, virus ne izaziva nasilnički nacionalizam. A za razliku od zemljotresa ili cunamija: pandemije su globalno pitanje.

Pandemija je kriza, koja čovečanstvu omogućava da oseti međusobnu zavisnost i zajedništvo.

Ona obezbeđuje da ljudi svoja nadanja polažu u nauku i racionalnost. A nije pandemija ta koja prisiljava da pesimistički posmatram budućnost, nego pre svega podbacivanje političkih vođa ovoga sveta da mobilišu kolektivni odgovor na krizu.

Treći paradokson covida-19 je da je strah od virusa u ranoj fazi pandemije prouzrokovao stanje nacionalnog jedinstva, koji mnoga društva godinama već nisu doživela.

No što više vremena protiče pandemija ne samo da će pojačati političke, ekonomske i društvene podele koje su već ranije u svim društvima bile manifestne –  nego će i sećanja na samu pandemiju prohujati kao tragovi u pesku.

Što više nestaje strah od covida-19 to ćemo manje biti spremni da priznamo da je opasnost ikad bila realna. A paradoksalno pri tome je da će zemlje koje su virus ili posebno efikasno suzbile ili imale sreću da ih je kako-tako zaobišao, postati mesta na kojima će javno mnenje vlade posebno oštro kritikovati zbog lockdown-politike.

Pauza za demokratiju

Četvrti je paradoks da je covid-19 demokratiji obezbedio pauzu, makar u Evropi, gde je u puno država proglašeno vanredno stanje – a tim držao čežnja ljudi za autoritarnom vladom u granicama.

Činjenica da su građanska prava i slobode zamrznuti će pre dovesti do odbijanje nego zagovaranja autoritarizma. U ranim fazama krize su ljudi dobrovoljno svojim vladama dopuštali vanredna ovlašćenja ali sa time će sve manje biti velikodušni čim uvide da im privredne brige sve više potiskuju zdravstvene.

To je promeniva priroda krize covid-19:  zdravstvena katastrofa -koja će se razviti u ekonomsku katastrofu- veoma otežava mogućnost procene političkih posledica krize.

Peti korona-paradoks leži u tome da iako je EU u prvoj fazi krize vidno bila prosto nestala, će pandemija za njenu budućnost biti važnija od svega drugog u istoriji Evropske Unije.

Ona rizikuje ne samo teritorijalnu razgradnju kao kod Brexita nego i potonuće u apsolutnu beznačajnost.

Šesti paradokson covida-19 je da je virus povratio duhove prethodne tri krize koje su Evropu uzdrmale proteklih decenija – rat protiv terora, izbegličku i svetsku finanijsku krizu- ali i da je revidirao političke rezultate tih kriza.

Jedna od posledica finansijske krize je bila manjak spremnosti da se nacionalni dugovi pretvore u zajedničke evropske, kao i nespremnost da se smanji ograničenje državnih izdataka da bi se prevazišla recesija.

Sada doživljavamo suštu suprotnost. Nauk za Evropljane iz Rata protiv terora se sastojao od toga da -za razliku od Amerikanaca posle 9/11- nisu bili spremni da pravo na privatnu sferu žrtvuju zarad veće bezbednosti.

Korona revidira ovu evropsku poziciju. Izbeglička kriza se završila neizgovorenim konsenzusom je nemoguće zatvoriti unutrašnje granice Evrope i da će -ako se to ikad desi- Istočni Evropljani biti najveći gubitnici.

Korona je pokazala da je itekako moguće zatvoriti unutrašnje evropske granice a da Zapadni Evropljani gube isto koliko i Istočni. Charter-letovi na vrhuncu pandemije, kojima su sezonski radnici iz Istočne Evrope dovođeni na njive i fabrike u Francusku, Nemačku i Britaniju, su dramatično promenili ton debate.

Poslednji, sedmi paradoks pokazuje da se upravo EU, koja samu sebe inače definiše kao poslednji bastion otvorenosti i interdependencije, pod pritiskom globalizacije nalazi pred odlukom da razvije još više zajedniče evropske strategije a moguće je čak i da Evropljani Briselu prenesu suverenu privilegiju proglašenja vanrednog stanja u pojedinim segmentima.

U EU je, do sada, javna zdravstvena zaštita -kao “kompetencija”- uvek bila u rukama nacionalnih vlada. Kad su svakog dana na hiljade Italijana i Španaca umirali od korone, Brisel nije imao šta da kaže.

EU se strukturalno pokazala kao neprimerna da ublaži dolazeću katastofu: ireleventni faktor upravo u momentu kad je trebalo zaštiti ljude.

Zatvoreni po svojim stanovima i kućama, Evropljani su odjednom prestali da razmišljaju o bilo kakvoj EU. A Italijani i Španci su se od nje osećali izdanima – iako su se u tom osećaju više fokusirali na pojedine druge Evropljane nego na samu EU-birokratiju.

Pred strateškom odlukom

Ideja zajedničke Evrope je bila nestala iza pitanja koje je puno ljudi Evrope postavljalo: zašto u pojedinim evropskim zemljama manje ljudi umire ii biva zaraženo nego u drugima. Niko se nije potrudio da prebroji umrle ili inficirane kompletnog evropskog kontinenta.

Nijedna vlada nije zazvala zajedničku evropsku zdravstvenu strategiju ili evropizaciju ličnih podataka vezanih za koronu. Bilo je momenata u krizi u kojima je EU ličila na Sveto Rimsko Carstvo Nemačke Nacije poslednjih decenija svog postojanja, kad su ljudi koji su živeli na njegovoj teritoriji bivali sve manej svesni da su deo te tvorevine.

Širom EU je korona-kriza oduševljenje građana Unijom svela na minimum ali istovremeno prisilila države da shvate koliko su od nje zavisne.

Konfrontirani sa izazovima covida-19, evropske vođe stoje sada pred strateškom odlukom: ili će se boriti za globalizirani svet otvorenih granica ili će početi da rade na umerenoj formi deglobalizacije.

Najverovatnije će se odlučiti, tipično novoevropski, i za jedno i za drugo. Brisel će biti poslednji bastion odbrane globalizacije a istovremeno će pokušati da iskoristi pritisak iz procesa deglobalizacije ne bi li zadobio više moći i ovlašćenja sa ciljem više integracija na pojedinim područjima.

Virus korone, koji deluje kao produkt globalizacije povezan sa spoznajom da ekonomski nacionalizam 19. veka nije više opcija za male i srednje evropske nacionalne države, bi mogao da otvori šanse jednom novom EU-centriranom teritorijalnom nacionalizmu.

Korona je naučila Evropljane: ako hoćete da živite bezbedno, ne možete da trpite više svet u kome većinu medikamenata ili maski proizvode van Evrope.

Isto tako se pri izgradnji evropske 5G-mreže ne možete osloniti na kineske koncerne. Ako svet biva sve više protekcionistički, onda se efikasni protekcionizam u Evropi može organizovati samo na kontinentalnom nivou.

U akutnoj fazi krize smo videli da nacionalna suverenost ima prednost na zajedničkim interesima.

Kad je Italija svoje saveznike molila da joj hitno pošalju neophodni medicinski materijal, ni jedna jedina EU država nije htela da joj pomogne.

Nemačka je čak zabranila izvoz medicinskih maski i ostale zaštitne opreme a Francuska zaplenila sve maske iz sopstvene produkcije. Evropska Komisija se finalno našala prisiljenom da se umeša i da reguliše izvoz medicinske opreme.

Zato: dok je zatvaranje u nacionalne države bio neizbežna reakcija na takva masovna ugrožavanja zdravstvenog sistema, u svetu bez američkog vođstva -uz to pocepanom rivalstvom izmedju USA i Kine- bi se snažnije ujedinjena Evropa i Brisel ovlašten da svuda po Evropi uvodi vanredna stanja mogao pokazati kao jedino realistično rešenje za opohođenje sa sledećom fazom krize.

Velika optička varka

Najveći paradoks kod covida-19 je zatvaranje granica između EU-država i izolacija ljudi po njihovim stanovima nas učinila više kosmopolitskijima nego ikad. Možda po prvi put u istoriji ljudi po prvi put pričaju o istom problemu i dele istu veliku brigu.

U mnogobrojnim satima provedenim ispred kompjutera ili tv-aparata ljudi upoređuju ono što se dešava kod njih sa onim što biva drugde. Možda će to trajati samo ovaj čudni momenat naše istorije, ali niko ne može da porekne da trenutno doživljavamo kako se oseća to što smo stanovnici jednog, zajedničkog sveta.

Jedna od najvećih optičkih varki globalizacije 21. veka je da su samo mobilni ljudi prave kosmopolite a da samo oni, koji se na više različitih mesta osećaju kao kod kuće, imaju univerzalnu perspektivu.

Za podsećanje: Immanuel Kant, jedan od najvećih univerzalista svih vremena, nikad nije izašao iz svog rodnog grada Koenigsberga.

Taj grad je tokom istorije pripadao raznim carstvima, ali Kant je bio odlučio da ga ne napušta. Današnji paradoksi globalizacije ili deglobalizacije možda započinju tom njegovom odlukom. Covid-19 je svet inficirao kosmopolitizmom –  dok je države prisilio da budu anti-globalne.

Autor je levičar, predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji

Tekst je prevod završnih pasusa knjige “Da li je danas već sutra? Kako pandemija menja Evropu”, koju je 15. juna objavila izdavačka kuća ULLSTEIN

Prevod: Mirko Vuletić

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.